Битка за Дом ЈНА у Сарајеву, која се одиграла почетком маја 1992. године, представља један од најдраматичнијих и најкрвавијих догађаја у првим данима сукоба у Босни и Херцеговини. Ова битка није била само сукоб између војних формација, већ и симболична прекретница која је показала колико су односи међу етничким заједницама у Сарајеву постали непомирљиви и колико су напетости између Југословенске народне армије (ЈНА) и муслиманско-хрватских снага ескалирале у отворено насиље.
Припреме за напад
Почетком маја 1992. године, ситуација у Сарајеву достигла је тачку кључања. Град је већ био подељен на етничке и политичке блокове, а барикаде и наоружане групе постале су свакодневица. ЈНА, као званична војна сила, имала је објекте у граду, укључујући команду Друге војне области на Бистрику и Дом ЈНА у центру града. Ови објекти су били симбол војне присутности државе која се распадала, али и мете за муслиманско-хрватске паравојне формације које су настојале да их преузму.
Командант Друге војне области, генерал Милутин Кукањац, већ је био свестан да ЈНА губи контролу у Сарајеву. Његова јединица се налазила у све већој изолацији, а објекти ЈНА били су све чешће нападани. Напетости су додатно ескалирале када је донета одлука муслиманског политичког и војног врха да се изведе координисан напад на војне објекте ЈНА, укључујући Дом ЈНА. Овај план је, према сведочењима, наредио Авдо Хебиб, тадашњи заменик министра унутрашњих послова БиХ, иако је мало вероватно да је тако важна одлука донета без знања Алије Изетбеговића или других високих политичких лидера муслиманске заједнице.
Напад на Дом ЈНА
У рано јутро 2. маја 1992. године, муслиманско-хрватске паравојне формације започеле су општи напад на војне објекте ЈНА у Сарајеву. Дом ЈНА, који се налазио у самом центру града, постао је једна од главних мета. У тренутку напада у Дому ЈНА налазило се десетак војника ЈНА, већином млади регрути који су били потпуно неспремни за борбу која ће уследити. Напад је био брз и немилосрдан — муслиманске снаге користиле су тешко наоружање, укључујући ручне бацаче, зоље, минобацаче и тромблоне, с циљем да што пре преузму контролу над објектом.
Командант Друге војне области, генерал Кукањац, одмах је реаговао и послао пуковника Милана Шупута, команданта 65. заштитног моторизованог пука, да са неколико транспортера и војних возила крене у помоћ опкољеним војницима у Дому ЈНА. Колона пуковника Шупута кренула је са Грбавице и прешла мост код Скендерије, али су их паравојне формације дочекале у заседи. Ватра је отворена чим су прешли мост, а Шупутова јединица се нашла у готово безизлазној ситуацији. Муслиманско-хрватске снаге су блокирале пут и запуцале на колону, остављајући војнике у возилима изложене интензивној ватри.
Заседа и неуспешни покушаји спасавања
Након што је напад на Шупутову колону био успешан, генерал Кукањац није одустајао од намере да спаси војнике у Дому ЈНА. Он је наредио капетану Марку Лабудовићу да са два санитетска возила и групом војника из Војне болнице крене у помоћ. Ова колона је била јасно обележена, а санитетска возила су по међународним ратним правилима требала бити заштићена. Ипак, то није зауставило муслиманске паравојне формације које су напале и ову колону, чим је ступила на Обалу војводе Степе. Возила су опет била дочекана у заседи и онемогућена да стигну до Дома ЈНА.
Трећи покушај спасавања дошао је од оклопног батаљона са Грбавице, који је такође послан у помоћ нападнутим јединицама. Међутим, овај батаљон је наишао на јаку ватру код моста Врбања и био заустављен. Све три колоне које су покушале да се пробију до Дома ЈНА су пропале, остављајући младе регруте и војнике у објекту у потпуном окружењу.
Преговори и преваре
Током напада на војне објекте, ЈНА је заробила Алију Изетбеговића на сарајевском аеродрому у покушају да се на тај начин избори за преговоре и извуче своје снаге из града. Изетбеговићево заробљавање било је последњи очајнички потез команде ЈНА да заустави крвопролиће и да обезбеди сигурно повлачење својих војника. Након дугих преговора, постигнут је договор између генерала Кукањца, Изетбеговића и генерала Луиса Мекензија, команданта УМПРОФОР-а, о безбедном повлачењу војника ЈНА из Сарајева.
Међутим, овај договор није дуго трајао. У Добровољачкој улици, када је конвој са војницима ЈНА напуштао град, дошло је до бруталног напада муслиманских паравојних снага. Иако је у конвоју био и сам Изетбеговић као гаранција да неће бити напада, муслиманске снаге су прекинуле конвој, убиле и раниле бројне војнике, а велики број њих заробиле. Заробљени војници, углавном млади регрути, одведени су у салу ДТП „Партизан“ у Сарајеву, где су били подвргнути физичком и психичком мучењу.
Последице битке
Битка за Дом ЈНА није била само тактички пораз за ЈНА, већ је представљала и почетак дугог и крвавог сукоба у Сарајеву. Муслиманско-хрватске паравојне формације успеле су да заузму кључне позиције у граду и тиме учврсте своју контролу. Са друге стране, овај догађај је оставио дубоке ожиљке у свести српског народа и ЈНА, показујући да су преговори и договори са муслиманским политичким вођама непоуздани.
Убиство младих војника који су били на редовном одслужењу војног рока, као и масакр у Добровољачкој улици, створили су трајне тензије и додатно продубили међуетничке сукобе. Битка за Дом ЈНА била је један од преломних тренутака у рату за Сарајево, којим је отпочело дуготрајно страдање и патња цивила и војника са свих страна.