Геноцид над Србима у Сарајеву током рата 1992–1995. године представља једну од најмрачнијих страница историје овог града. Током овог периода, велики број Срба је изгубио животе, били су затварани у логоре, мучени и убијани на најсвирепије начине. Свирепост злочина, као и обим страдања, потврђују сведочења преживелих која откривају стравичне размере злочина над српским становништвом у Сарајеву. Многи од преживелих сведочили су о мукама кроз које су пролазили, а њихове приче представљају вредна сведочанства о трагедији која је задесила сарајевске Србе.
Почетак злочина
Од самог почетка ратних сукоба у Сарајеву, Срби који су остали у деловима града под контролом муслиманских снага били су изложени сталним претњама, провокацијама и нападима. Напади на српска насеља и појединачна убиства почели су већ у мају 1992. године, када су убијени први српски цивили у насељима као што су Пофалићи и Велешићи.
Муслиманске паравојне формације организовале су систематске нападе на српска насеља, попут оног у Пофалићима 16. маја 1992. године, када је масакрирано више десетина Срба, укључујући жене и децу. Свирепост са којом су убијани Срби у овом насељу оставила је неизбрисив траг на преживелим сведоцима који су се вратили у своје уништене домове и затекли унакажена тела својих комшија.
Логори за Србе: Мучење и егзекуције
Један од најстрашнијих облика злочина који су починиле муслиманске и хрватске паравојне формације у Сарајеву био је систематско затварање Срба у логоре. Ови логори, попут оних у Дејчићима и Годињским Барама, постали су места на којима су Срби били подвргнути незамисливим мукама и тортурама. Заробљени Срби били су изложени свакодневним физичким и психичким мучењима, а многи од њих нису преживели ове стравичне услове.
Сведочанства преживелих логораша откривају стравичне детаље о зверствима која су почињена у овим логорима. Многи Срби су били претучени до смрти, док су други подвргнути егзекуцијама након дугог периода мучења. Женама је често наређивано да гледају мучење својих мужева и синова, што је додатно појачавало трауму коју су преживљавали. Један од преживелих логораша изјавио је да су мучитељи често проналазили нове начине да изазову бол и понижење, што је био јасан показатељ плана да се Срби истребе или потпуно сломе.
Стравични призори масакра
Сведоци масакра у Пофалићима, Велешићима и другим сарајевским насељима сведоче о бруталности и садизму муслиманских снага које су без икаквог повода нападале цивиле у њиховим домовима. Један од најужаснијих примера јесте убиство Славка Рајчевића, чија је глава након убиства набијена на колац и изложена пред очима преживелих. Овакве сцене нису биле изузетак, већ правило у многим деловима града под муслиманском контролом.
Породице су биле масакриране у својим кућама, а тела су остављана на улицама или бацана у масовне гробнице. Убијани су сви — од најмлађих до најстаријих. Најмлађа жртва у Пофалићима, двогодишње дете, убијено је тако што му је глава разбијена о под, док је најстарија жртва била деведесетогодишњи старац Божур Елез. Стравични призори убијених и масакрираних цивила показивали су да циљ ових акција није био само етничко чишћење, већ и застрашивање и понижење српског народа.
Преживели сведоче о терору
Преживели Срби који су успели да побегну из Сарајева или су након рата испричали своје приче, сведоче о ужасима које су преживели током година опсаде. Многи од њих били су изложени свакодневним претњама, претресима и понижењима. Српске породице су често живеле у сталном страху од насилних упада у њихове домове, а многи су били одведени и више се никада нису вратили.
Они који су остали били су изложени сталној психичкој тортури, уз свакодневна омаловажавања и претње. Муслиманске снаге су пљачкале српску имовину, а хуманитарна помоћ која је стизала у град често је злоупотребљавана и продавана по енормним ценама, што је додатно погоршавало већ катастрофалне услове живота. Србима је било забрањено кретање по улицама, што их је држало у практичној изолацији и кућном затвору.
Један од преживелих Срба, Душан Ристовић, описао је како су муслиманске војне формације редовно претресале његову кућу, односиле храну и вређале га, називајући га четником и претећи му смрћу. Многи Срби су били присиљени да се прикључе муслиманским снагама или су били одведени у логоре, где су били подвргнути тешким тортурама.
Заборављене жртве
Иако су после рата многи злочини изведени на светло дана, велики број сарајевских Срба који су изгубили животе током геноцида остао је заборављен. Многа тела никада нису пронађена, а породице жртава још увек трагају за истином и правдом. Спискови жртава, попут оног који је саставио Миливоје Иванишевић, откривају имена стотина Срба који су убијени у Сарајеву, али и даље постоји велики број неидентификованих жртава, за које се не зна ни где су страдали ни где су сахрањени.
Трагедија сарајевских Срба оставила је дубоке ране које и даље нису зацелиле. Сведочења преживелих и даље одзвањају као опомена на зверства која су почињена над овим народом, али и као захтев за правдом која никада није у потпуности задовољена. Геноцид над Србима у Сарајеву остаје једно од најстрашнијих поглавља рата у Босни и Херцеговини, а страдање и патње српског народа у овом граду не смеју бити заборављени.