Током Другог свјетског рата, усташки режим у Независној Држави Хрватској (НДХ) систематски је спроводио политику етничког чишћења и геноцида над српским становништвом. Депортације и масовни транспорти Срба у концентрационе логоре били су један од главних инструмената ове геноцидне кампање. Српски цивили, укључујући мушкарце, жене и дјецу, били су хапшени и убијани или депортовани у логоре смрти као што су Јасеновац, Госпић, Јадовно и други. Овај чланак детаљно описује депортације сарајевских Срба у концентрационе логоре и страдање које су доживјели у овим логорима.
Први транспорти сарајевских Срба
Први масовни транспорти Срба из Сарајева започели су већ у љето 1941. године, само неколико мјесеци након успостављања НДХ. Према документима, један од првих већих транспорта догодио се 8. августа 1941. године, када је група од 280 сарајевских Срба и 3 жене депортована у логор Госпић. Ови заточеници су били свирепо мучени и на крају ликвидирани у логору или на путу до стратишта као што је Јадовно. Госпић и Јадовно постали су симболи страдања Срба у првим мјесецима постојања НДХ.
„Овај транспорт је био само почетак дуге листе депортација,“ наводи се у документима, јер су након тог догађаја слиједили нови таласи хапшења и депортација. Многи Срби су хапшени у својим кућама, без икаквог упозорења, а затим одвођени у логоре смрти. Женама није било поштедјено патње; неке су одвођене у посебне логоре за жене, као што је Лобор Град.
Транспорти у Јасеновац и Лобор Град
Највећи логор у НДХ био је Јасеновац, симбол геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Шестог новембра 1941. године, још један масовни транспорт сарајевских Срба отпремљен је у овај злогласни логор. Око 200 мушкараца из Сарајева депортовано је у Јасеновац, гдје су многи од њих убрзо убијени у стравичним околностима.
Истовремено, 31 жена је депортована у логор Лобор Град, специјализован за заточење жена и дјеце. Жене у овом логору су биле изложене неописивим мучењима, глади, болестима и тјелесном злостављању. Многе од њих су биле силоване, а неке су умрле од посљедица физичке и психичке тортуре.
„Транспорти из Сарајева у логоре смрти постали су учестали током цијеле 1941. године,“ пише у извјештајима. Већ 14. новембра, нови транспорт сарајевских Срба је отпремљен у Јасеновац, док су жене поново депортоване у Лобор Град. Ови злочини су били дио шире кампање систематског уништења српског становништва у НДХ.
Живот у логорима: Мучења и убиства
Усташки логори смрти били су мјеста неизрецивог ужаса за Србе и друге заточенике. У логорима као што су Јасеновац, Госпић и Јадовно, Срби су били подвргнути најсвирепијим методама мучења и убистава. Усташки стражари су их мучили глађу, батинањем, одсијецањем удова и другим нечовјечним поступцима. Тијела убијених су често бацана у јаме или ријеке како би се прикрили трагови злочина.
„Јасеновац је био логор смрти, гдје су људи умирали у мукама, а усташке јединице су се иживљавале над заточеницима на најгори могући начин,“ свједоче преживјели логораши. У Госпићу су заробљеници често били одвођени у оближње јаме и тамо убијани. Један од најпознатијих примјера је стратиште Јадовно, гдје су хиљаде Срба бачене у дубоке крашке јаме.
Усташка пропаганда и прикривање злочина
Усташе су покушавале прикрити своје злочине над Србима, како у Сарајеву, тако и у цијелој НДХ. Пропаганда усташког режима настојала је представити Србе као „непријатеље државе“, оправдавајући њихову депортацију и масовне егзекуције. Међутим, упркос покушајима прикривања, многи документи и свједочанства преживјелих откривају праву природу усташких злочина.
„Преживјели свједоци су описивали сцене незамисливе патње у логорима смрти, а документи Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора откривају размјере геноцида,“ наводи се у извјештајима. Усташке власти су такође користиле систематске депортације како би очистиле градове и села од српског становништва, стварајући нову етничку слику НДХ.
Закључак
Депортације и масовни транспорти Срба у концентрационе логоре били су кључни дио геноцида над Србима у НДХ. Сарајевски Срби, као и Срби из других дијелова НДХ, били су жртве систематског терора, депортација и масовних егзекуција. Њихов живот у логорима смрти био је испуњен мучењем, глађу и бруталним убиствима.
Ове депортације и страдања оставиле су дубок траг у историји српског народа, а сјећање на жртве ових злочина мора остати живо како би се осигурало да се овакви злочини више никада не понове.