Током љета 1992. године, српско становништво у општини Трново претрпјело је једно од најсвирепијих страдања у рату у Босни и Херцеговини. Овај период остао је обиљежен као вријеме ужасних злочина које су муслиманско-хрватске паравојне формације починиле над српским цивилима, који су, углавном, били немоћни старци, жене и дјеца. Ово страдање представља један од најтамнијих поглавља рата у Босни и Херцеговини и свједочи о суровости сукоба и намјери да се српско становништво етнички очисти из овог подручја.
Почетак злочина
Општина Трново, која се налазила у јужном дијелу Сарајевског ратишта, постала је поприште бруталних напада муслиманско-хрватских снага. Након што су сукоби у Сарајеву и околини ескалирали, српска села у општини Трново била су све чешће мете напада паравојних јединица. Напади су били усмјерени на протјеривање српског становништва и уништење њихове имовине, а ове акције су вођене с циљем етничког чишћења и заузимања територије.
Један од првих напада који је указао на намјере муслиманско-хрватских снага догодио се 31. маја 1992. године, када су муслиманско-хрватске јединице ушле у село Требечај. У овом селу, становништво је злостављано, куће су претресане, а мјештани су батинани и понижавани. Иако већина Срба из овог села успијева да побјегне на слободну српску територију, дио њих остаје и бива убијен у периоду од 5. до 16. јуна 1992. године. Међу жртвама су углавном били стари, немоћни и болесни мјештани, који нису имали снаге да напусте село. Посебно потресан је случај Стане Елез, непокретне старице старе 92 године, која је убијена у постељи пуцњем у уста.
Напади на српска села
Током љета 1992. године, муслиманско-хрватске снаге појачавају своје офанзиве на српска села у Трнову и околини. Једно од првих села које је страдало у овим нападима било је село Ледићи. Овај напад био је посебно значајан због преваре којом су муслиманско-хрватске снаге увјериле Србе из Ледића да неће бити напада. Мјештани села Ледићи састали су се са представницима сусједних муслиманских села Дејчића и Дујмовића и постигли договор о заједничком животу и ненападању. Међутим, то је била само варка.
Већ 3. јуна 1992. године, око 200 муслиманско-хрватских бојовника напало је село Ледиће. Мјештани, који су били неспремни на напад, пружили су отпор са свега 23 наоружана човјека, али су убрзо били надвладани. Након вишесатне борбе, која је трајала читаву ноћ, српско становништво је одлучило да се повуче. Многи су покушали да се пробију према слободној српској територији. Једна група мјештана, међу којима је било и дјеце, кренула је преко планине Трескавице према Калиновику.
Међутим, на путу ка слободи, 6. јуна 1992. године, ова група је упала у засједу муслиманско-хрватских снага на мјесту званом „Јаворинска коса“. У засједи је убијено 12 мјештана, укључујући пет малољетне дјеце. Најмлађа жртва био је Милун Тешановић, беба од 18 мјесеци, која је убијена ударцима тупог предмета по глави. Један од ријетких преживјелих био је једанаестогодишњи дјечак Драган Васић, који је рањен, али је успио да преживи.
Наставак злочина
Напади на српска села нису се зауставили на Ледићима. Село Лисовићи било је нападнуто 6. јуна 1992. године, када су муслиманско-хрватске формације убиле четворо српских цивила из породице Ивановић. Неколико дана касније, 8. јуна, на путу од Лисовића према Пендечићима, припадници ХОС-а свирепо су убили православног свештеника Недељка Поповића.
Масакри над српским становништвом настављени су и у јулу 1992. године, када је у селима Горња и Доња Пресјеница и Страјишта убијено око 30 српских цивила. Ови злочини углавном су изведени клањем, а међу жртвама је био велики број старих и изнемоглих лица који нису имали могућност да побјегну на сигурну територију.
Највећи број српских жртава у Трнову и околним селима страдао је након општег напада муслиманско-хрватских снага на Трново, 31. јула 1992. године. У овом нападу, снаге Армије БиХ заузеле су планински превој Рогој, који је до тада служио као пут за бјежање српским цивилима. Након што је Рогој пао, пут према слободној српској територији био је блокиран, што је резултирало хапшењем и убиством великог броја српских цивила који су покушавали да побјегну.
Логораши и мученици
Посебно свирепи злочини догодили су се у логорима које су муслиманско-хрватске снаге формирале у селима Дејчићи и Годињске Баре. У ове логоре су довођени заробљени српски цивили и војници Војске Републике Српске, а многи од њих су ту доживјели стравична мучења и на крају били убијени. Ови логори су били симбол бруталности и свирепости рата, а преживјели логораши свједоче о неописивом злостављању које су претрпјели.
Један од најужаснијих примјера злочина почињених над српским цивилима је случај Васа и Босе Бјелице, који су били везани за аутомобил и вожени по селу Трнову док нису подлегли ранама. Овај примјер је само један од многих који свједоче о степену мржње и насиља које је пратило нападе на српска села у општини Трново.
Закључак
Злочини почињени над српским становништвом у општини Трново током љета 1992. године представљају једно од најсвирепијих поглавља рата у Босни и Херцеговини. Ове акције етничког чишћења имале су за циљ уништење српског становништва у овом региону, а страдања која су том приликом претрпјели цивили и војници Војске Републике Српске свједоче о бруталности рата и дубоким посљедицама по српску заједницу.
Трагедија Трнова и његових околних села остаје у колективном сјећању као опомена на ужасе рата и важност очувања мира и стабилности у Босни и Херцеговини.