Током рата у Босни и Херцеговини, у периоду од 1992. до 1995. године, Сарајево је постало поприште бројних злочина против српског становништва, а један од најтрагичнијих и најсвирепијих аспеката тих злочина била су масовна силовања Српкиња. Овај ратни злочин остао је у великој мјери занемарен у јавности, док су бројне жене и дјевојке преживјеле страшне патње и трауме, а многе су и убијене након силовања. Иако су злочини масовних силовања над муслиманкама од стране Срба били медијски истакнути и међународно осуђени, страдање Српкиња остало је у сјени и често занемарено, како на локалном, тако и на међународном нивоу.
Свједочанства преживјелих Српкиња
Многа свједочанства Српкиња које су преживјеле масовна силовања у Сарајеву свједоче о суровости и злостављању које су доживјеле од муслиманских војника и паравојних формација. Једна од најпотреснијих прича долази од Српкиње која је била жртва силовања од стране припадника јединица Исмета Бајрамовића Ћеле, злогласног муслиманског команданта. Ова жена је била отета у априлу 1992. године и одведена у један од приватних затвора у сарајевском насељу Пофалићи, гдје је била затворена 25 дана. У свом свједочанству она каже:
„Када су ме одвели, везали су ми очи и одвели у подрумску просторију. Тамо сам затекла шеснаестогодишњу дјевојчицу Јелену. У тој мрачној просторији без прозора, група од дванаесторице муслиманских војника редом нас је силовала цијелу ноћ. Њихов вођа, кога су звали Алибаба, био је нарочито свиреп. Прво је силовао Јелену, а онда је дошао ред на мене. Ударао ме је и натјерао на орални и полни секс. Сви су се иживљавали на нама, док смо беспомоћне лежале на поду.“
Свједочанство ове жене, као и многих других које су преживјеле слична силовања, свједочи о стравичним злочинима који су почињени над Српкињама у Сарајеву. Поред сексуалног злостављања, ове жене су биле изложене и физичком насиљу, пријетњама и психолошким тортурама. Многе од њих никада нису добиле правду за злочине које су преживјеле, јер су многи починиоци остали некажњени.
Злочини над дјевојчицама и малолетницама
Међу жртвама силовања у Сарајеву биле су и малолетне дјевојчице, од којих су неке биле тек у својим тинејџерским годинама. Свједочење Јасмина Шљива, припадника Армије БиХ, открива један од најбруталнијих злочина над дванаестогодишњом српском дјевојчицом, коју су он и неколико његових сабораца силовали крајем фебруара 1993. године. Шљиво је у својој исповијести рекао:
„Била је то дјевојчица од 12 година. Прво су је силовали Сувад Милић, Хоџа Амир, Љаљај Енвер и Кајанија Ферид. Када је дјевојчица умрла од посљедица силовања, нисам стигао да дођем на ред.“
Овај стравичан чин свједочи о нељудској окрутности починилаца и о ужасу који су дјевојчице и жене у Сарајеву доживљавале у том периоду. Дјевојчица је, као и многе друге жртве, умрла од посљедица бруталног силовања и злостављања. Ови злочини су ријетко истражени и процесуирани, а број жртава никада није тачно утврђен.
Злочинци који су остали некажњени
Једна од најмрачнијих страна злочина масовних силовања у Сарајеву јесте чињеница да су многи починиоци ових злочина остали некажњени. Муслимански војници и припадници паравојних формација, као што су били припадници јединица Исмета Бајрамовића Ћеле, Мушана Топаловића Цаце и других, систематски су вршили ова злодјела над Српкињама, а да нису одговарали за своја дјела.
Судски процеси за овај вид злочина били су ријетки, а многи злочинци су избјегли правду. Због тога су многе жртве остале без правде и утјехе, носећи трауме и посљедице силовања цијели свој живот. Ова чињеница само додатно наглашава размере страдања Српкиња у Сарајеву и потребу за правдом која никада није у потпуности остварена.
Свједочења злочинаца
Свједочења неких припадника муслиманских снага откривају сурову природу ових злочина и начин на који су се они одвијали. Јасмин Шљиво, један од припадника Армије БиХ, свједочио је о томе како су он и његови саборци учествовали у силовању дјевојчица и жена. Он је детаљно описао како су девојчицу од 12 година, коју су силовали његови саборци, оставили да умре од посљедица злостављања.
Ова свједочанства су изузетно важна јер откривају размере злочина и указују на свирепост којом су извршавани. Нажалост, ови злочини нису наишли на адекватну правду, јер су многи злочинци након рата избјегли суђење или су кажњени минималним казнама, што је додатно допринијело осјећају неправде међу преживјелим жртвама.
Непроцесирани злочини и потреба за правдом
Масовна силовања Српкиња у Сарајеву један су од најмрачнијих аспеката рата у БиХ, а број жртава никада није прецизно утврђен. Иако су нека свједочанства доспјела у јавност, многе жртве и данас ћуте због срама или страха од осуде. Осим тога, многе Српкиње које су преживјеле силовања након рата су се суочиле с потпуним занемаривањем њихових страдања, као и са непостојањем институционалне подршке.
Потреба за правдом и за признањем страдања ових жена остаје кључна тема која мора бити истакнута како би се жртвама омогућило достојанство и правда коју заслужују. Свједочења преживјелих и злочинаца морају бити документована и истражена, а злочинци процесуирани, како би се остварила правда и спријечило да се овакви злочини икада понове.