Медији су одиграли пресудну улогу у обликовању перцепције глобалне јавности о сукобу. Сарајево, као симбол страдања и отпора, било је центар тих медијских манипулација. Преко медија је стварана једнострана слика у којој су Срби били главни агресори, док су друге стране у сукобу, посебно муслиманске снаге, представљане као невине жртве. Овакве манипулације биле су кључне у добијању међународне подршке за војне интервенције и политички притисак на српску страну.
Кључне методе медијске манипулације
Изазивање инцидената и медијска експлоатација
Један од најупечатљивијих примјера медијске манипулације је кориштење инцидената који су директно провоцирани или оркестрирани како би се добио изговор за осуду српске стране. Муслиманске снаге су често постављале артиљерију у близини болница, обданишта и других цивилних објеката како би привукле српску ватру и тиме изазвале жртве међу цивилним становништвом. Након тога, медији би објављивали да Срби немилосрдно гађају цивилне мете, што је стварало слику о наводној агресивности и нечовјечности српских снага.
Манојло Чалија, свједок дешавања у Сарајеву, наводи да је лично видио како Зелене беретке користе минобацаче постављене у кругу обданишта у улици Светозара Марковића, изнад Музичке академије, како би провоцирали српску артиљерију. Ова тактика је имала за циљ да изазове одговор српских снага, након чега би медији преносили приче о српском гранатирању цивила, игноришући провокацију која је претходила.
Лажне оптужбе за снајперске нападе
Снајперски напади су били један од најпознатијих симбола страдања у Сарајеву. Међутим, муслиманске снаге су често изводиле снајперске нападе на властиту популацију, а затим те нападе приписивале српским снагама. Срби у Сарајеву, као и други грађани, били су мета снајпериста, али се у медијима такви напади нису спомињали.
Српски цивили, који су били приморани да копају ровове за муслиманску војску, често су убијани од стране муслиманских снајпериста, како би се створила слика да их убијају Срби. Свједок Р. П., који је такође био приморан да копа ровове, наводи да су многи Срби убијени на тај начин, а када би се породице жртава распитивале о узроку њихове смрти, саопштавано им је да су их убили „ћетници“.
„Плаве кошуље“ и снајперски удари
Манојло Чалија у својој исповијести описује како су муслиманске снаге користиле снајпере за убијање Срба у Сарајеву. Он свједочи да је при преласку мостова у Сарајеву легитимисање коришћено као сигнал снајперистима. Један од примјера је ситуација када је на моторолу јављено снајперисти да гађа човјека у плавој кошуљи, што је резултирало његовим убиством на мосту Пере Косорића. Ова врста координисаних убистава служила је као додатно средство за стварање хаоса и страха међу Србима у Сарајеву, али се у медијима представљало као дјело српских снага.
Примјери манипулације масакрима
Масакр у Пофалићима
У насељу Пофалићи, након погрома српског становништва, муслиманске власти су доводиле преживјеле Србе у неизгорјеле муслиманске куће, гдје су их приморавали да пред камерама дају лажне изјаве. Ове изјаве су кориштене за стварање слике да у Пофалићима нису страдале српске породице, иако је већина њих убијена или протјерана. Телевизија Сарајево је редовно емитовала такве снимке како би потврдила „херојску“ одбрану муслиманских снага и демантовала било какве тврдње о злочинима над Србима.
Свједок ужаса у Пофалићима, В. Р., наводи да су ти исти Срби који су приморавани на давање лажних изјава касније брутално убијени. Један од тих случајева је и Станко Пикулић, старина који је натјеран да каже да му кућа није изгорјела, а затим је, након што је снимак емитован, убијен на бруталан начин.
Масакри на Маркалама
Масакри на пијаци Маркале, који су два пута одјекнули у свјетским медијима, представљају најочигледнији примјер манипулације. Први масакр на Маркалама догодио се 27. маја 1992. године, када је експлодирала граната и убила бројне цивиле у реду за хљеб. Иако је овај догађај одмах приписан српским снагама, свједок Манојло Чалија наводи низ сумњивих околности које су довеле до експлозије. Наиме, баш тог јутра измјештена је локација подјеле хљеба на отворени простор, гдје је било веома опасно, што је изазвало сумњу да је масакр унапријед планиран како би се изазвала медијска пажња.
Други масакр на Маркалама, који се догодио 5. фебруара 1994. године, такође је одмах приписан српским снагама. Ипак, многи стручњаци, укључујући и руског официра пуковника Андреја Демуренка, који је предводио независну истрагу, утврдили су да граната није могла доћи са српских положаја. Ова истрага је указала да су мине већ биле постављене на пијаци, што је сугерисало да су масакр изазвале муслиманске снаге у сврху медијске сатанизације Срба.
Медијски рат и изнудивање лажних изјава
Приморавање Српкиња на лажне изјаве
Једна од најперфиднијих техника манипулације била је приморавање силованих Српкиња да дају изјаве како су их силовали Срби. Ова пракса је била посебно присутна у Сарајеву, гдје су муслиманске снаге користиле сва могућа средства да Србе представе као једине кривце за злочине.
Свједочанство Р. С., тада двадесетогодишње дјевојке која је силована у Пофалићима од стране муслиманских војника, јасно осликава овај вид манипулације. Након што је остала трудна као посљедица силовања, њој је у сарајевској болници речено да ће абортус бити извршен само ако да изјаву да су је силовали Срби. Она је одбила ову перверзну понуду, и касније, уз велике тешкоће, успјела да напусти Сарајево и роди дијете у Београду.
Улога међународних медија
Међународни медији, нарочито они са Запада, играли су кључну улогу у преношењу једностране слике сукоба у Сарајеву. Срби су скоро увијек представљани као агресори, док се злочини муслиманских снага над Србима игнорисали или минимизирали. Ова пракса је имала далекосежне политичке посљедице, укључујући интервенцију НАТО-а у БиХ, која је оправдана наводним српским злочинима, иако су многе од тих тврдњи касније доведене у питање.
Закључак
Медијске манипулације током рата у Сарајеву биле су кључни дио стратегије муслиманских снага и њихових савезника како би добили подршку међународне јавности и оправдали војне интервенције против Срба. Изазивање инцидената, лажне оптужбе, приморавање жртава на давање лажних изјава и медијска експлоатација страдања били су основни алати у овој медијској кампањи. Тек касније, по завршетку рата, многе од ових манипулација су разоткривене, али штета која је учињена српском народу у медијском и политичком смислу остала је дубока и трајна.