Напади на српска села око Сарајева: Граховиште као трагичан примјер
Током рата у Босни и Херцеговини, српска села око Сарајева постала су мете честих напада муслиманско-хрватских паравојних формација. Један од најтрагичнијих примјера страдања српског становништва је село Граховиште у општини Вогошћа. Ово село је, као и многа друга, било симбол трагедије и злочина који су починили муслиманске јединице у својим настојањима да се домогну територије под контролом српских снага.
Контекст сукоба
Рат у Босни и Херцеговини, који је званично почео 1992. године, донио је страшне патње за све народе у земљи, али су Срби који су живјели у околини Сарајева били изложени сталним нападима и терору. У раним фазама сукоба, српска села су често била без довољне војне заштите, јер је већина расположивих ресурса и снага била усмјерена на одбрану стратешки важних позиција. Ова ситуација је остављала села као што је Граховиште рањивим и изложеним бруталним нападима муслиманских и хрватских јединица.
Граховиште, село које се налази у близини Сарајева, на мети је било због свог географског положаја, али и због чињенице да су у њему живјели Срби који су муслиманске снаге сматрале препреком за заузимање ширих подручја. Овај трагичан сценарио који се одиграо у Граховишту током маја и јуна 1992. године, представља једну од најсвирепијих епизода рата у Босни и Херцеговини.
Први напад на Граховиште
Напади на Граховиште почели су 4. маја 1992. године, када су муслиманске паравојне снаге извршиле свој први упад у село. Овај напад је био дио шире офанзиве муслиманских јединица, које су имале за циљ освајање српских насеља око Сарајева и елиминисање српског становништва. У тренутку напада, већина мјештана није била војно способна, нити је село било адекватно брањено, што је омогућило нападачима да релативно лако заузму село.
Током овог напада, један од мјештана, Милојица Стевановић из Бућа Потока, био је убијен. Остали Срби из села били су заробљени и одведени према Кобиљој Глави. Ова група од девет заробљених мјештана је касније мучена и убијена на Кошеву. Патолошки налази показали су да су ови људи били тучени тупим предметима до смрти, што свједочи о изузетној суровости нападача. Њихови посмртни остаци размијењени су тек три године касније, у августу 1995. године.
Други напад: Масакр 8. јуна 1992. године
Након првог напада, који је оставио село дјеломично пусто, многи мјештани су избјегли у Вогошћу, која је тада била под контролом српских снага. Међутим, мањи број људи остао је у Граховишту, надајући се да ће избјећи даљи напад. На њихову несрећу, муслиманске снаге су поново напале село 8. јуна 1992. године, и том приликом починиле један од најсвирепијих масакара над цивилним становништвом.
Муслиманске јединице, које су дошле из сусједних села Хотоњ и Барице, напале су мјештане који су остали у селу и починиле зверства над њима. Седморо цивила, већином жена, било је убијено и спаљено у кући Обрена Сикираша. Један од мјештана, Неђо Сикираш, који је преживио напад, умро је неколико дана касније од посљедица рањавања. Ово убиство и масакр били су изузетно брутални, а злочини почињени на овај начин одражавали су степен мржње и насиља који су захватили овај регион.
Једна од преживјелих, Танкосава Сикираш, која је успјела преживјети први талас напада, касније је такође пронађена убијена. Муслиманске снаге су, након првог масакра, поново дошле у село с намјером да опљачкају и униште све што је остало од српске имовине. У овом другом нападу, Танкосава је убијена у својој кући, што свједочи о томе да није било поштеде ни за кога ко је остао у селу.
Шира кампања терора и уништавања
Граховиште није било једино српско село које је страдало током офанзиве муслиманско-хрватских јединица око Сарајева. Низ других села био је нападнут на сличан начин, а српско становништво систематски протјеривано или убијано. Ови напади били су дио шире стратегије етничког чишћења, коју су муслиманске снаге проводиле како би осигурале контролу над подручјима око Сарајева.
Посебно је значајан био напад на српско село Касетиће, који се одиграо 25. маја 1992. године. У овом нападу, неколико мјештана било је масакрирано, а Милошевићи, породица која је страдала у овом злочину, претрпјели су ужасне патње. Њихова тијела показивала су знаке бруталног мучења, а на неким од њих биле су видљиве ране одсјецања полних органа.
Закључак
Случај Граховишта остаје један од најсвирепијих примјера страдања српског цивилног становништва током рата у Босни и Херцеговини. Овај масакр и бројни други злочини почињени у околини Сарајева свједоче о томе како су српска села била изложена бруталним нападима и етничком чишћењу, које је за циљ имало уклањање српског присуства у овом дијелу земље.
Злочини у Граховишту и другим српским селима остали су као опомена на страшне посљедице рата, као и на то колико је важно да се истина о овим догађајима памти и преноси будућим генерацијама. Страдање невиних цивила, укључујући жене, дјецу и старце, представља најмрачнију страну сукоба у Босни и Херцеговини, а Граховиште остаје симбол трагедије и страдања српског народа у околини Сарајева.