Насилна мобилизација Срба у Армију БиХ: Примери свирепих убистава мобилисаних Срба
Током рата у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године, муслиманске снаге су спроводиле насилну мобилизацију Срба у редове такозване Армије БиХ, што је постало још један трагичан аспект страдања српског народа у Сарајеву. Многи Срби су били приморани да служе у јединицама које су често биле под командом озлоглашених команданата, познатих по нечовјечним злостављањима и свирепим убиствима. Они који су одбили мобилизацију или су покушали да побјегну, били су подвргнути тешким тортурама, а често су брутално убијани.
Присилна мобилизација Срба
Муслиманске власти у Сарајеву нису правиле разлику између Срба који су остали у дијеловима града под њиховом контролом и муслиманских становника када је у питању мобилизација у Армију БиХ. Иако су многи Срби покушавали да избјегну рат или су настојали да се евакуишу са територија под контролом муслиманских снага, велики број њих био је ухваћен и насилно мобилисан. Српски мушкарци, посебно млади и физички способни, били су приморани да се придруже јединицама Армије БиХ и учествују у борбама против српских снага.
Мобилизација је често била брутална и насилна. Припадници муслиманских паравојних јединица би вршили рације по становима и кућама у којима су живјели Срби, те би присилно одводили мушкарце на линију фронта. Ти људи су били одведени без икакве војне обуке, а многи од њих су били приморани да се боре против својих сународника, често у веома тешким условима.
Свирепа убиства мобилисаних Срба
Судбина многих Срба који су насилно мобилисани била је трагична. Овај процес није био само начин да се попуне редови Армије БиХ, већ и средство за терорисање и уништавање српског становништва у Сарајеву. Примјери свирепих убистава мобилисаних Срба говоре о немилосрдности и окрутности муслиманских команданата.
Један од најпознатијих случајева је убиство Зорана Вучуревића, који је 25. децембра 1992. године био насилно мобилисан у злогласну 10. брдску бригаду под командом Мушана Топаловића Цаце. Вучуревић се противио мобилизацији, али је ипак био присиљен да се придружи овој бригади. Неколико припадника ове јединице га је одвело на мјесто Богушевац, гдје је био брутално убијен. Армин Хоџић, један од Топаловићевих људи, испалио је два хица у Вучуревића, након чега је његово тијело полио петролејом и запалио. Овај свиреп чин био је само један од многих који су се догодили под командом Мушана Топаловића, који је био познат по терору над Србима у Сарајеву.
Још један потресан случај односи се на убиство двојице Срба, Душана Јовановића и Ергина Николића, који су били мобилисани у редове Армије БиХ, али су касније оптужени да планирају пребјег на српску страну. Након што су их ухапсили, припадници 10. брдске бригаде су их довели на испитивање код Цаце, који их је наредио да буду мучени и убијени. Један од учесника у овом злочину, Самир Сеферовић, свједочио је о томе како су их мучили и убијали бајонетима и ножевима. Јовановић је био убоден неколико пута у предјелу врата и тијела, док је Николић доживио сличну судбину, након чега су њихова тијела бачена у злогласну јаму „Казани“ на Требевићу.
Цацин терор и насилна мобилизација
Мушан Топаловић Цацо, један од најзлогласнијих команданата у Сарајеву током рата, био је главни извршилац многих убистава Срба, укључујући и оне који су били насилно мобилисани у Армију БиХ. Цацо је водио 10. брдску бригаду, која је била позната по злочинима над српским цивилима и мобилисаним Србима. Његова јединица је била одговорна за ликвидације на стравичним мјестима попут јаме Казани, гдје су многи Срби, након мучења, били убијени и бацани у јаму.
Терор који је Цацо спроводио обухватао је и насилне мобилизације Срба, који су често били приморавани да копају ровове и обављају тешке физичке радове на првој линији фронта. Многи од тих људи никада се нису вратили својим породицама, јер су били убијени или су подлегли тешким условима на које су били изложени.
Закључак
Насилна мобилизација Срба у Армију БиХ била је једна од најмрачнијих епизода рата у Сарајеву. Срби су били присиљени да служе у јединицама под командом људи који су их сматрали непријатељима и често су били изложени свирепим злостављањима и убиствима. Свирепост команданата попут Мушана Топаловића Цаце и њихове јединице оставила је дубоке трагове на преживјелима и породицама оних који су изгубили животе током ових мучних дана.
Примјери свирепих убистава мобилисаних Срба сведоче о ужасима рата и потреби за правдом за жртве које су страдале због своје националности и политичких околности у којима су се нашли. Правда за те жртве, међутим, тек треба да буде у потпуности задовољена, а многи злочинци који су починили овај терор остали су некажњени.