Током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), право на самоопредјељење постало је централна тема у политичким борбама између народа који су чинили ову мултинационалну државу. Срби у Босни и Херцеговини, као конститутивни народ, суочили су се с великим политичким изазовима у вријеме када су остали народи тежили независности и формирању нових националних држава. За Србе, борба за самоопредјељење у Босни и Херцеговини била је од суштинске важности у настојању да очувају своје политичке, економске и културне интересе. Међутим, та борба се одвијала у контексту у којем су, упркос њиховом статусу конститутивног народа, права Срба била систематски игнорисана, како од стране муслиманско-хрватске коалиције унутар БиХ, тако и од стране међународне заједнице.
Историјски контекст самоопредјељења Срба у БиХ
Српски народ у Босни и Херцеговини имао је дугу историју политичке борбе за очување својих права и идентитета, која сеже још у 19. вијек, када су се Срби борили против Османског царства и касније Аустроугарске окупације. Током периода Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и касније у СФРЈ, Срби су видјели своју будућност у заједничкој држави која је обухватала све српске земље. За Србе у БиХ, Југославија је представљала гаранцију да неће бити одсјечени од Србије, те да ће њихова права као конститутивног народа бити заштићена.
СФРЈ је била заснована на принципу равноправности свих народа, што је потврђено и у Уставу из 1974. године, који је гарантовао конститутивност три народа у БиХ – Срба, Хрвата и Муслимана (данашњих Бошњака). Међутим, како се Југославија почела распадати почетком деведесетих година прошлог вијека, овај уставни оквир је доведен у питање. Сецесионистичке тенденције у Хрватској и Словенији, као и растући захтјеви за независност у БиХ, изазвали су дубоке страхове међу Србима да ће бити одсјечени од Србије и изложени дискриминацији и политичком прогону унутар новоформираних држава.
Борба за очување Југославије
Када је почела југословенска криза, политичка елита Срба у БиХ на челу са Српском демократском странком (СДС) и њеним лидером Радованом Караџићем залагала се за очување Југославије као јединствене државе. Овај став је био заснован на страху да ће се, у случају распада Југославије, поновити трагедије које су Срби доживјели током Другог свјетског рата у Независној Држави Хрватској (НДХ), када су били изложени геноциду од стране усташког режима. За српски народ у БиХ, опстанак унутар Југославије значио је политичку и физичку сигурност, јер би тиме остали повезани са Србијом.
Међутим, како су процеси сецесије напредовали, постало је јасно да ће и БиХ кренути путем независности, што је Србима представљало неприхватљив сценарио. Српска политичка елита је наглашавала да БиХ може опстати само као јединствена држава унутар Југославије. Примарни циљ српске политике био је да се унутар такве државе очувају права конститутивних народа, посебно Срба, који су у БиХ чинили око једне трећине становништва.
Игнорисање права Срба на самоопредјељење
Док су Срби у БиХ настојали да остваре своје право на самоопредјељење унутар Југославије, овај захтјев је био игнорисан од стране муслиманско-хрватске коалиције, која је тежила независности БиХ. Посебно је значајно да су Муслимани, предвођени Алијом Изетбеговићем, као и Хрвати, кроз Хрватску демократску заједницу (ХДЗ), настојали да БиХ изведу из Југославије, чиме би Срби остали у мањини у новој држави.
У том контексту, Арбитражна комисија Робера Бадинтера, која је била задужена за правно одређивање статуса југословенских република, донела је одлуке које су биле неповољне за Србе у БиХ. Комисија је препоручила да Срби у БиХ и Хрватској добију статус мањине, а не конститутивног народа, како је било предвиђено Уставом СФРЈ. Овај став је значио да ће српски народ бити сведен на положај националне мањине у двије нове државе, упркос чињеници да су Срби били конститутивни народ и да су историјски живјели на тим просторима.
Референдум о независности и бојкот Срба
Одлука о расписивању референдума о независности БиХ била је кључна тачка у политичкој борби Срба за самоопредјељење. Референдум је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године, али су Срби бојкотовали овај референдум, тврдећи да је незаконит и нелегитиман, јер није био у складу са Уставом БиХ, који је захтијевао да одлуке о будућности републике буду донесене уз сагласност сва три конститутивна народа.
Насупрот томе, резултати референдума су показали велику подршку за независност, посебно међу муслиманским и хрватским становништвом, а међународна заједница, предвођена Европском заједницом и Сједињеним Америчким Државама, брзо је признала БиХ као независну државу. Овај потез је додатно појачао тензије унутар БиХ и погоршао политичку кризу, што је на крају довело до оружаних сукоба.
Српска реакција: Стварање Српске Републике БиХ
Као одговор на игнорисање права на самоопредјељење и на проглашење независности БиХ, српски политички представници су 9. јануара 1992. године формирали Српску Републику БиХ, која ће касније бити преименована у Републику Српску. Ово је био логичан одговор српског народа на процесе који су водили ка њиховом политичком и националном маргинализовању у новој држави.
Република Српска је основана као политички ентитет који је требао да заштити српски народ у БиХ и његова права, а посебно да спречи одсјеченост од Србије. Стварање Републике Српске означило је почетак нове фазе политичке и војне борбе Срба у БиХ за опстанак и равноправност унутар нове државне структуре која се формирала на Балкану.
Закључак
Политичка борба Срба за самоопредјељење у Босни и Херцеговини била је кључни дио југословенске кризе и процеса распада СФРЈ. Упркос томе што су Срби били конститутивни народ у БиХ и имали право на самоопредјељење, њихови захтјеви су били систематски игнорисани од стране муслиманско-хрватске коалиције и међународне заједнице. Овај политички сукоб кулминирао је формирањем Републике Српске, која је постала основни инструмент заштите српских интереса у БиХ, али и симбол борбе за права која су Србима била ускраћена у процесу распада Југославије.