Након усташког преузимања власти у Сарајеву током априла 1941. године, уследио је први талас хапшења и ликвидација Срба. Овај период обележила је систематска репресија, насилни упади у српске домове, преметачине и масовне егзекуције, које су извршили усташки органи власти и њихове војне формације.
Наређење Кватерника: Почетак терора
Само неколико дана након доласка у Сарајево, тачније 29. априла 1941. године, усташки вођа Славко Кватерник је издао наређење да се у року од 48 сати приведу сви српски генерали, официри и чиновници који се крију код породица. Кућевласници који би се дрзнули да их сакривају, према овом наређењу, требало је да буду стрељани. Ово је био јасан сигнал усташама да могу без икаквог повода вршити упаде у српске домове, пљачкати и терорисати становништво.
Прва хапшења и убиства
Талас хапшења започео је одмах након овог наређења. Први на удару били су угледнији Срби и православни свештеници. Већ 3. маја 1941. године, ухапшени су др Војислав Бесаровић, професор Милутин Јањушевић, прота Милан Божић и народни посланик. Сви они су одведени у усташки концентрациони логор у Копривници, а затим у Госпић, где су након бруталног мучења свирепо убијени.
Зашто су угледни сарајевски Срби први били мета? Један од могућих одговора лежи у чињеници да је одмах након именовања Хакије Хаџића за усташког повјереника у Сарајеву, једна делегација Срба, коју је предводио прота Божић, покушала да предложи Нијемцима аутономију за Босну и Херцеговину. Хаџић је одмах наредио хапшење и ликвидацију Срба, што показује да није било простора за политички компромис са српским становништвом.
Прогон православног свештенства
Посебна мета усташког режима били су српски православни свештеници, који су били симбол отпора и духовни ослонац српском народу. Митрополит дабробосански Петар Зимоњић ухапшен је 12. маја 1941. године и након тешког мучења одведен у Загреб, где је на крају убијен на стратишту Јадовно. Његово мучеништво представља почетак систематског уништавања свештенства.
Митрополитовим хапшењем није стао прогон свештеника. У ноћи 10. и 11. јула 1941. године, масовно су хапшени православни свештеници у Сарајеву, а многи од њих су депортовани у сабирни логор Цапраг, одакле су касније неки протјерани у Србију. Међутим, многи нису имали ту срећу – попут проте Богдана Лалића, који је са својим сином убијен и бачени су у Шаранову јаму на Велебиту.
Мјеста ликвидације и масовне гробнице
Талас репресије се није ограничио на хапшења. Стрељања сарајевских Срба постала су свакодневна појава у љето 1941. године. Једно од главних мјеста егзекуција била су Враца, али масовне гробнице су се појавиле и на другим локацијама, као што су јеврејско гробље на Ковачићима, Мерхемића циглана у Велешићима и Рељево.
Свједочанства преживјелих о стрељањима на Врацама посебно су језива. Јосип Билик Пепо свједочи о призору двадесет стријељаних Сарајлија, са ранама на затиљку, чије су руке биле свезане жицом. Ова свирепост је била уобичајена пракса усташких снага, које су остављале тијела у јавности као упозорење остатку српског становништва.
Закључак
Први талас хапшења и ликвидација Срба у Сарајеву 1941. године представљао је почетак систематског уништавања српског становништва, који ће трајати током читавог рата. Усташки режим је одмах показао да нема милости према Србима, те је репресијом и терором настојао да у потпуности елиминише сваку могућност отпора и присуства српске културе и идентитета у Сарајеву. Овај период обиљежен је стравичним злочинима, масовним стрељањима и бруталним егзекуцијама који ће остати трајна рана у колективном сјећању српског народа.