У љето 1991. године, док се Југославија распадала, српско руководство у Босни и Херцеговини покушало је наћи рјешење за очување заједничке државе и избјегавање рата. Један од најзначајнијих покушаја био је споразум између Радована Караџића, предсједника Српске демократске странке (СДС), и Адиле Зулфикарпашића, вође умјерених муслимана и лидера Муслиманске бошњачке организације (МБО). Овај споразум био је можда последња прилика за мирно рјешење кризе у Босни и Херцеговини, али због непријатељства Алије Изетбеговића и Странке демократске акције (СДА), као и дијела међународне заједнице, преговори су пропали, чиме су путеви за рат постали све извјеснији.
Политичка ситуација у Босни и Херцеговини
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година XX вијека, националне тензије у Југославији су све више расле. Свака од република, посебно Словенија и Хрватска, све отвореније је изражавала своје сепаратистичке амбиције, што је југословенску федерацију довело на руб распада. Срби у Босни и Херцеговини, сјећајући се ужаса Другог свјетског рата и страдања у Независној Држави Хрватској (НДХ), били су дубоко забринути због могућности поновног раздвајања од Србије и стварања границе на Дрини.
Бошњачко и хрватско руководство у Босни и Херцеговини, на челу са Алијом Изетбеговићем (СДА) и Стјепаном Кљујићем (ХДЗ БиХ), тежило је ка независној Босни и Херцеговини. Супротно томе, српско руководство на челу са Радованом Караџићем и Српском демократском странком (СДС) залагало се за очување Југославије или, у најмању руку, за останак у заједничкој држави са Србијом и Црном Гором, ако већ Босна и Херцеговина буде напуштена од других република.
Преговори између Караџића и Зулфикарпашића
У тим тешким околностима, појавио се покушај умјерених муслиманских политичара да пронађу компромисно рјешење за будућност Босне и Херцеговине. Адил Зулфикарпашић, лидер Муслиманске бошњачке организације (МБО), заједно са Мухамедом Филиповићем, угледним бошњачким интелектуалцем, започео је тајне преговоре са Радованом Караџићем у љето 1991. године.
Резултат тих преговора био је споразум који је предвиђао останак Босне и Херцеговине у оквиру Југославије као јединствене државе, али уз међусобно признавање суверености и пуни територијални интегритет свих конститутивних народа. Овај споразум обезбјеђивао је Србима, Бошњацима и Хрватима равноправан статус унутар Босне и Херцеговине и Југославије. Конкретно, према споразуму, Босна и Херцеговина би задржала свој уставноправни статус унутар федерације Југославије, са загарантованим правима за све три конститутивне нације.
Споразум је био јасан одговор на захтјеве муслиманско-хрватске стране за независношћу, али и на српске страхове од успостављања границе на Дрини. Такође, овај договор је био и покушај да се избјегне сукоб који је већ бјеснио у Хрватској и који је пријетио да се прелије и на БиХ. У споразуму се посебно наглашавало да је „пуна територијална и политичка субјективност Босне и Херцеговине“ могућа само у оквиру Југославије.
Реакција Алије Изетбеговића и пропаст преговора
Иако су ови преговори пружали могућност за мирно рјешење кризе, споразум је наишао на жестоко противљење из редова Странке демократске акције (СДА) и њеног лидера Алије Изетбеговића. Изетбеговић је одбацио могућност да БиХ остане унутар Југославије и снажно се противио било каквом договору који би спречио њену независност.
Убрзо након објављивања споразума Караџића и Зулфикарпашића, медији блиски СДА започели су жестоку кампању против Мухамеда Филиповића, који је оптужен за издају муслиманских интереса. Странка демократске акције сматрала је да споразум угрожава њихов циљ успостављања независне и суверене Босне и Херцеговине, у којој би муслиманско становништво било доминантно. Ова оштра реакција јасно је показала да Изетбеговић није био заинтересован за компромис који би могао сачувати мир у земљи.
Пропаст ових преговора додатно је продубио националне тензије у Босни и Херцеговини. СДА је наставила са својом политиком суверенитета, док је српско руководство, предвођено Караџићем, схватило да је опција за останак унутар Југославије све мање вјероватна. Политичка сцена у БиХ полако је клизила ка ратној конфронтацији, а покушаји за мирно рјешење све су више падали у сјенку припрема за оружане сукобе.
Историјски значај пропалих преговора
Споразум између Караџића и Зулфикарпашића био је можда последња реална прилика да се у Босни и Херцеговини избјегне рат. Иако је представљао компромис који би омогућио очување Југославије и права свих народа у БиХ, његово одбацивање од стране муслиманског руководства означило је почетак краја свих покушаја за мирно рјешење.
Овај неуспјех имао је далекосежне посљедице. Са пропашћу преговора, БиХ је постала наредна на листи југословенских република које су се нашле у сукобу. Изетбеговићева одлучност да иде ка независности без компромиса са Србима довела је до све већег јаза између муслиманских и српских политичких снага, што је на крају резултирало ратом који је трајао више од три године и оставио дубоке ожиљке у босанско-херцеговачком друштву.
Закључак
Преговори између Радована Караџића и Адиле Зулфикарпашића били су покушај умјерених политичара да пронађу рјешење за кризу у БиХ и избјегну ратне страхоте. Споразум који је предвиђао останак БиХ унутар Југославије био је реална опција за очување мира и стабилности у земљи. Међутим, због одбијања Алије Изетбеговића и његових политичких савезника, као и утицаја међународне заједнице, ови преговори су пропали, чиме је отворен пут за оружани сукоб и дугогодишње страдање народа Босне и Херцеговине.