Након атентата на надвојводу Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године, антисрпске демонстрације у Сарајеву прерасле су у прави рушилачки поход и пљачке, које су оставиле дубоке ране у српској заједници града. У том периоду, српске породице и институције постале су мете организованог насиља и пљачки, које су имале за циљ да униште економску и културну снагу српске заједнице у Сарајеву.
Почетак рушилачког похода
Непосредно након атентата, у вечерњим сатима 28. јуна 1914. године, група од 200 до 300 демонстраната, претежно Хрвата и муслимана, предвођена франковачким елементима, започела је рушилачки поход на српске институције и радње у Сарајеву. Прва мета био је хотел „Европа“, у власништву Глигорија Јефтановића, угледног сарајевског Србина. Иако није имао никакве везе са атентатом, његов статус и богатство били су довољни разлози да постане једна од првих жртава овог насиља.
Демонстранти су у потпуности демолирали хотел, а затим и његов стан, причињавајући огромну материјалну штету. Осим хотела „Европа“, нападнута је и редакција листа „Српска ријеч“, као и други значајни објекти у српском власништву.
Пропаганда и подстрекавање
Антисрпски поход није био спонтани излив беса, већ је био организован и подстицан од стране одређених кругова. Клерикални и војни кругови, посебно католички надбискуп Јосип Штадлер, одиграли су важну улогу у ширењу антисрпске атмосфере и организовању нових демонстрација. Владини функционери су учествовали у штампању прогласа који су позивали грађанство на обрачун са Србима, а ови прогласи су убрзо постали сигнал за нове нападе.
Сутрадан, 29. јуна 1914. године, масовне демонстрације су поново кренуле, овог пута још снажније и организованије. Руља наоружана сјекирама, моткама и камењем кренула је од католичке катедрале, носећи слике цара Франца Јосифа, узвикујући пароле и пјевајући царску химну. Прве мета њиховог напада биле су српске школе и институције.
Разарање и уништење српских институција
Српска школа у Сарајеву била је једна од првих институција која је постала мета нападача. Демонстранти су изнели сав инвентар из школе, укључујући клупе, табле, књиге и слике, те су све то уништили на улици. За њима су на ред дошле просторије српских културних и просвјетних друштава, уредништва листова и других важних институција које су биле у српском власништву.
Поред институција, нападнуте су и бројне радње и предузећа. Радња месара Шпире Новаковића била је потпуно демолирана, са месом баченим на улицу и уништеним. У књижари Трифковић уништено је преко 150 метара књига, биљежница и папира који су се прострли улицама Сарајева. Ови напади су имали за циљ не само материјално уништење већ и симболично понижавање српске културе и присуства у Сарајеву.
Пљачке и уништавање приватне имовине
Антисрпске демонстрације нису се зауставиле на институцијама, већ су се усмјериле и на приватну имовину српских породица у Сарајеву. Пљачке су постале свакодневица, а српске породице су остављане без имовине и основних средстава за живот. Само око 200 српских домаћинстава претрпело је штету од око пола милиона круна, док се укупна штета за српску заједницу процјењивала на око четири милиона круна.
Посебно је трагичан случај удовице Савке Јефтановић, коју су извадили из кревета током напада и оставили на средини собе док су њен дом пљачкали и уништавали. Овај примјер показује суровост демонстраната, који нису имали милости ни према болеснима и немоћнима.
Улога власти и полиције
Полиција и војска нису учиниле довољно да зауставе дивљање демонстраната, а у неким случајевима су директно подржавали рушилачки поход. Иако су званично прогласили ванредно стање и увели пријеке војне судове, аустроугарске власти су углавном користиле те мере за додатно кажњавање Срба, а не за сузбијање насиља и пљачки.
Интервенције полиције и војске биле су више симболичне него стварне, што је омогућило наставак насиља и уништавања. Демонстрације су се прошириле и на друге градове у Босни и Херцеговини, где је српска заједница такође постала мета организованих напада.
Закључак: Тешке посљедице за српску заједницу
Рушилачки поход и пљачке у Сарајеву након атентата на надвојводу Франца Фердинанда оставили су трајне посљедице на српску заједницу. Економска и културна база српске заједнице у Сарајеву била је уништена, а бројне породице су остале без својих домова и средстава за живот. Поред материјалне штете, Срби су претрпели и дубоку моралну повреду, јер су их догађаји овог периода означили као непријатеље државе и мету за даље репресије.
Ови догађаји су били само почетак тешког периода за Србе у Сарајеву, који су током Првог свјетског рата доживели бројне тортуре, хапшења, узимање талаца и убиства, што ће додатно продубити њихову трагедију.