Током рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године, Срби који су остали у Сарајеву, граду под контролом муслиманско-хрватских снага, били су изложени немилосрдним тортурама, претресима, ликвидацијама и свакодневном злостављању. Живот у Сарајеву за Србе постао је готово неподношљив, а многи су били жртве свирепих напада, пљачки и хапшења. Муслиманске снаге, укључујући паравојне јединице и криминалне групе, вршиле су систематске репресије над српским становништвом, а један од најчешћих облика злостављања били су насилни претреси станова и кућа.
Претреси су се вршили готово свакодневно, најчешће ноћу, када би муслимански војници и паравојне формације упадали у српске станове под изговором тражења оружја или шпијуна. Ови претреси су често били праћени физичким злостављањем, вријеђањем и пљачком имовине. Љубица Жужа свједочи да је њен стан у Сарајеву седам пута претресан од стране припадника такозване Армије БиХ. Током сваког претреса, она и њен муж Стојан били су малтретирани, псовани и називани „четницима“. У једном од тих напада, 16. јуна 1992. године, њен муж је изашао да купи хљеб, али се никада није вратио. Његова судбина је остала непозната, али се вјерује да је убијен и бачен у јаму Казани, која је постала симбол страдања сарајевских Срба.
Срби у Сарајеву који су остали у својим становима били су изложени великом ризику од хапшења и ликвидација. Многи од њих су убијани како би муслимански становници могли да преузму њихове станове. Током рата, чести су били случајеви да су сусједи муслимани директно учествовали у хапшењима или пријављивали Србе муслиманским властима, како би се домогли њихових некретнина. Свједокиња Д. Ј. описује како су њу и њену породицу 5. јуна 1992. године муслимани Фудо и Сељудин извукли из стана, претукли и покушали да ликвидирају. Планирали су да јој одсеку нос и уши, али је успјела да побјегне тако што се бацила у базен на Бентбаши, пун лешева других убијених Срба. Након тога, препливала је базен и сакрила се од потјере, успјевши да се домогне српских линија на Требевићу.
Хапшења и ликвидације Срба углавном су се дешавала ноћу, често без икаквог објашњења или званичних процедура. Људи су одвођени из својих домова и њихови трагови су се губили. Многи су једноставно нестајали, а њихови посмртни остаци никада нису пронађени. На примјер, у улици Томе Масарика, у општини Стари Град, у ноћи 26/27. јуна 1992. године, из својих станова одведено је више Срба за чију судбину се више ништа није знало. Једна од њих, Мирјана Мира Кечан, пронађена је касније мртва у ријеци Миљацки, са повезом преко очију.
Многи Срби су убијани након хапшења, а неки су били одведени у злогласне затворе и логоре гдје су били подвргнути бруталним мучењима. Затвори попут „Виктор Бубањ“, Централни затвор, као и импровизовани приватни затвори, били су познати по свирепим злостављањима. У логору „Виктор Бубањ“, српски затвореници су свакодневно били изложени физичком злостављању, од чега су многи изгубили животе. Свједок Ј. Д. из сарајевског насеља Швракино Село, који је преживио заточеништво у овом логору, свједочи о нечовјечним условима у којима су затвореници држани. Ћелије су биле пренатрпане, хране готово да није било, а мучења су била свакодневна. Ранко Дурић, један од затвореника, био је свирепо мучен – разапели су га на крст и приморавали да пије своју властите крв.
Један од најужаснијих аспеката страдања Срба у Сарајеву било је систематско спровођење терора од стране локалних муслиманских паравојних група, које су биле под контролом криминалаца попут Мушана Топаловића Цаце и Исмета Бајрамовића Ћеле. Ове групе су, у договору са муслиманским властима, чиниле зверства над српским становништвом, укључујући убиства, силовања и мучења. Злочини који су се дешавали у становима у којима су Срби живјели показују колико је живот за Србе у Сарајеву био несношљив.
Многи сарајевски Срби су убијени због тога што су одбили мобилизацију или покушали да побјегну из града. Присиљавани су на борбу за такозвану Армију БиХ, а они који би одбили били су ликвидирани. Случајеви као што је онај Зорана Вучуревића, који је насилно мобилисан и убијен зато што се противио служењу у 10. брдској бригади, показују како је систематски терор био спровођен над српским становништвом.
Током рата, муслиманске власти су стварале атмосферу страха и репресије у којој су Срби били лишени свих права, а њихова имовина и животе су отимали без икаквих правних посљедица. Пљачке, хапшења, убијања и злостављања била су свакодневница за Србе у Сарајеву, који су остали заробљени у граду током година рата.
Овај систем терора и злочина оставио је трајне посљедице по српско становништво Сарајева, а многе жртве никада нису добиле правду за страдања која су претрпјели.