Током Другог свјетског рата, Независна Држава Хрватска (НДХ) и њене усташке формације починиле су бројне злочине над српским становништвом, посебно у околини Сарајева. Масовна убијања, уништавање села и етничко чишћење били су део систематске кампање геноцида усмјерене према српском, јеврејском и ромском становништву. Овај чланак детаљно описује страдања српских села у сарајевској регији, гдје су усташке снаге вршиле бруталне злочине.
Напади на села у околини Сарајева
Један од првих великих злочина у сарајевској регији догодио се у мају 1941. године када су усташе почеле нападати српска села око Сарајева. Једно од првих на удару било је село Хреша, гдје су хрватске усташке јединице извршиле брутална убиства. Према документима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, српски становници су били убијани на најсвирепији начин, а њихове куће и имања су спаљивани.
„Становници ових села, уколико нису избјегли у шуме, били су систематски убијани, а њихове куће опљачкане и спаљене,“ наводи се у извјештајима. Посебно је тешко страдало село Драгуље, гдје је једне ноћи побијено 27 жена и дјеце, чија тијела су откривена тек када је снијег окопнио.
Уништавање села на Илијашу и околини
Илијаш, мјесто које се налази недалеко од Сарајева, постало је поприште бројних усташких злочина. Већ у јулу 1941. године, усташке јединице су похапсиле и убиле 30 Срба из Сарајева, довевши их у Илијаш. Ове егзекуције су углавном вршене ноћу, а тијела жртава била су бацана у масовне гробнице. Према свједочанствима преживјелих, егзекуције су се изводиле код пилане у Илијашу и на ушћу ријеке Миоче у Босну.
Масовне егзекуције Срба у Илијашу и околини биле су дио шире стратегије етничког чишћења, коју су усташке снаге спроводиле уз подршку муслиманских колаборациониста. Према документима, тијела многих жртава су бацана у бунаре и прикривена како би се избјегло откривање злочина.
Масакри у Алипашином Мосту
Још један велики злочин догодио се у селу Алипашин Мост, гдје су усташе спровеле групу од 20 Срба у једну кућу, затворили их унутра и спалили живе. Овај свирепи чин је један од многих злочина у којима су усташке јединице користиле ватру као средство за уништавање српског становништва и њихове имовине. Убрзо након овог масакра, село је било готово у потпуности уништено.
Поред тога, почетком августа 1941. године, група Срба из Алипашиног Моста одведена је на Илиџу, гдје су их усташе брутално поубијале. Само неколико недеља касније, усташке снаге су спалиле тридесетак кућа у селу Црнотине, не остављајући за собом никакве трагове живота.
Спаљивање села Раковица
Један од најстрашнијих злочина догодио се 23. августа 1941. године када су усташе упале у село Раковица и спалиле 200 домова. У овом злочину, становници су затварани у куће, посипани бензином и спаљивани живи. Само у једној штали је убијено и спаљено 108 жена, дјеце и стараца.
Осим тога, масовне егзекуције у Раковици оставиле су цијеле породице без живота. „36 највиђенијих домаћина изгубило је животе, међу њима Вуковићи, Кешељи и Мариловићи, а још 50 људи је заклано, док је 12 стријељано,“ наводи се у документима.
Црна легија и злочини у околини Сарајева
Посебно су злогласни били злочини Црне легије, усташке јединице којом је командовао Јуре Францетић. Ова јединица је била позната по својим бруталним методама убијања и спаљивања српског становништва. Један од највећих злочина догодио се 7. септембра 1941. године, када су усташе спалиле српско село Алипашин Мост, а том приликом је страдало више од 50 Срба, који су повезани бодљикавом жицом и спаљени у двије куће.
Црна легија је била одговорна за бројне злочине у околини Сарајева, укључујући и спаљивање села Малешићи, као и убиства и спаљивање 200 Срба у селу Кривоглавци. Јуре Францетић је био директно укључен у многе од ових злочина, а његова јединица је оставила траг смрти и уништења широм сарајевске регије.
Закључак
Усташки злочини у околини Сарајева представљају један од најстрашнијих периода у историји овог краја. Уништавање српских села, масовна убиства и етничко чишћење били су дио плана НДХ за истребљење српског становништва. Ови злочини оставили су дубоке ожиљке на српском народу, а мјеста попут Враца, Илијаша и Алипашиног Моста остала су заувијек упамћена као симболи страдања.
Истраживања ових злочина и даље трају, а сјећање на жртве мора остати живо како би се осигурало да се овакви злочини више никада не понове.