Јама „Казани“, смјештена на падинама планине Требевић изнад Сарајева, постала је један од најстрашнијих симбола страдања сарајевских Срба током рата 1992-1995. године. Ова природна јама, која је претворена у импровизовану масовну гробницу, служила је злогласном муслиманском команданту Мушану Топаловићу Цаци, и његовој 10. брдској бригади, као мјесто ликвидације српских цивила. Према свједочанствима преживјелих и каснијим истрагама, овдје је на свиреп начин погубљен велики број српских цивила који су остали у Сарајеву или били заробљени током ратних дејстава.
Мушан Топаловић Цацо, један од најпознатијих сарајевских команданата током рата, организовао је систематско хапшење и убијање српских цивила, а Казани су били једно од кључних мјеста за ликвидацију. Свједоци су описивали ужасан начин на који су се Цацини људи обрачунавали са својим жртвама, које су, након бруталног мучења, довођене на ивицу јаме и убијане, да би потом њихова тијела била бачена у дубоке поноре. Постоје и свједочанства која наводе да су неки убијени Срби најприје страдали на другим локацијама у Сарајеву, а затим пренесени и бачени у јаму Казани.
Свједок ужаса, Манојло Чалија, који је био талац у рукама Мушана Топаловића, описује један од многих крвавих сценарија на овом мјесту. По његовим ријечима, српски брачни пар Василије и Ана Лаврив, заједно са Миленом Драшковић, доведени су на Казане, гдје су их муслимански војници брутално претукли, а потом убили. Василија је, према свједочанствима, убо ножем у леђа Зијо Кубат, који му је затим одсјекао главу. Ана Лаврив је убила друга особа, Есад Туцаковић, који је њој такође одсјекао главу. Тијела су бачена у јаму, док су главе остављене да леже на земљи, као знак свирепости оних који су извршили ове злочине.
Тачан број убијених на Казанима никада није званично утврђен, што је последица систематског прикривања злочина од стране муслиманских власти у Сарајеву. Осим тога, постоје информације да су тијела из јаме касније премјештана на друге локације, како би се сакрили докази о масовним убиствима. Муслиманске власти су, такође, покушале уништити доказе и спаљивањем тијела или кориштењем креча који је бацан на остатке у јами. Ипак, јама Казани остаје мјесто највећег страдања Срба у Сарајеву током ратног периода.
Прва жртва која се повезује са ликвидацијама на Казанима била је Драгомир Ћеранић, који је још 6. маја 1992. године приведен од стране припадника једне од муслиманско-хрватских паравојних формација, након чега му се губи сваки траг. Његов случај само је један од многих који су показали колико је живот сарајевских Срба био угрожен унутар самог града. Многи од оних који су заробљени нису успјели преживјети, јер су мучени на најсвирепије начине и на крају ликвидирани на овом страшном мјесту.
Јама Казани данас је симбол страдања, али и подсјетник на злочине који су се десили у самом центру Сарајева. Иако су многи покушали да сакрију истину, ова мјеста и даље стоје као свједочанство неописиве патње српског становништва током рата у Босни и Херцеговини.