Враћање границе на ријеци Дрини представља дубоко укорењен страх српског народа у Босни и Херцеговини, који потиче још од формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. За Србе, посебно оне који живе западно од Дрине, ово питање није само геополитичка граница, већ и симбол страдања и великих трагедија које су српски народ доживљавали током историје. Свакодневни живот и безбедност Срба са западне стране Дрине били су угрожавани сваки пут када би граница на овој реци била успостављена, јер је то углавном било праћено војним окупацијама, геноцидом и великим миграцијама становништва. Због тога је за српски народ очување везе са Србијом, као централним делом српске земље, било од кључног значаја за опстанак на овим просторима.
Историјски контекст страха
Историјски гледано, када год је успостављана граница на Дрини, то је значило подјелу српског народа и одвајање српске територије у Босни и Херцеговини од матице Србије. У време Отоманске империје, ријека Дрина представљала је природну границу између двеју политичких јединица – османлијске Босне и Србије под различитим властима, а након Берлинског конгреса 1878. године и током Првог светског рата, Србија и Босна и Херцеговина налазиле су се под различитим политичким утицајима. Босна је била у рукама Аустроугарске, док је Србија постепено градила своју независност. Овај геополитички распоред директно је утицао на положај Срба у Босни и Херцеговини, који су често били изложени политичком, културном и физичком прогону.
Слична ситуација поновила се током Другог светског рата, када је Дрина поново постала граница између Независне Државе Хрватске (НДХ), марионетске нацистичке творевине која је извршила геноцид над Србима у Босни и Херцеговини, и Србије под немачком окупацијом. У овом периоду, стравични злочини усташког режима према српском народу, укључујући масовна убијања, прогони и логори смрти, оставили су трајне ожиљке у српском колективном памћењу. Тадашњи губитак територија западно од Дрине значио је и губитак живота и имовине за стотине хиљада Срба. Страх од поновне подјеле српског народа и геноцида је, дакле, још из тог времена постао трајни елемент у свијести Срба у Босни и Херцеговини.
Политички значај питања Дрине
Успостављање границе на Дрини постало је политички горуће питање у контексту распада Југославије током деведесетих година. Док су се Хрватска и Словенија насилно издвајале из Југославије, Срби у Босни и Херцеговини су били дубоко забринути због могућности да буду одсечени од Србије. Губитак јединствене југословенске државе значио би за српски народ у БиХ не само политичку и економску изолацију већ и реалну опасност од нових страдања. Историјско искуство било је свјежо у њиховој свијести – сваки пут када је Дрина постала граница, Србе су пратили прогон и страдања, као што је био случај у Другом свјетском рату.
Српска политичка елита у БиХ, на челу са Српском демократском странком (СДС) и њеним лидером Радованом Караџићем, препознала је ову опасност и одлучно се залагала за очување Југославије или, у најмању руку, за останак БиХ у заједничкој држави са Србијом и Црном Гором. Они су се ослањали на уставно и међународно право које је гарантовало народима Југославије право на самоопредјељење. Међутим, упркос томе што су Срби у БиХ настојали да остану унутар Југославије, овај захтјев је био одбачен и од муслиманско-хрватске коалиције унутар БиХ и од главних међународних фактора, попут Европске заједнице и Сједињених Америчких Држава.
Одбијање права Срба на самоопредјељење, које су имали други народи у Југославији, било је додатни извор страха и политичке фрустрације. У тренутку када је било јасно да ће БиХ кренути путем независности, Срби су видели овај процес као директну претњу њиховом опстанку. За српски народ у БиХ, државност БиХ значила би да ће поново бити одсјечени од Србије, стављени под контролу муслиманско-хрватског политичког савеза и изложени могућим новим репресијама и злочинима, попут оних у НДХ.
Улога Арбитражне комисије Бадинтер
Страх Срба од враћања границе на Дрини и одсјецања од Србије додатно је појачан ставом Арбитражне комисије на челу са Робером Бадинтером, која је одлучивала о правном статусу република Југославије. Бадинтерова комисија је препоручила да Срби у БиХ и Хрватској добију права која припадају мањинама, уместо да буду признати као конститутивни народи, како је то било предвиђено у Уставу СФРЈ. Ова препорука била је неприхватљива за Србе, јер су се, након вишевековног страдања под различитим окупаторима, бојали да ће их статус мањине оставити у подређеном и несигурном положају у новој босанско-херцеговачкој држави.
Закључак
Српски страх од поновног успостављања границе на Дрини дубоко је укорењен у историјском искуству страдања и политичке несигурности. Овај страх је био кључни покретач политичке активности српске елите у Босни и Херцеговини током деведесетих година, док су се борили за очување везе са Србијом и за заштиту свог народа од потенцијалних нових злочина. Док су други народи у БиХ и Југославији тражили независност, Срби су у очувању заједничке државе видели једини пут ка сигурности и опстанку на овим просторима. Тиме је питање границе на Дрини постало много више од геополитичке теме, претварајући се у суштинско питање опстанка српског народа у Босни и Херцеговини.