Оснивање Српске демократске странке (СДС) у мају 1990. године представљало је кључни политички одговор српског народа у Босни и Херцеговини на све дубљу кризу која је захватала Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ). У тренутку када су се националне тензије убрзано распламсавале, СДС је постала главни представник српских политичких интереса у овој републици, настојећи да заштити права Срба и осигура њихову равноправност у условима растуће неизвјесности и нарастајућих захтјева за независношћу од стране муслиманских и хрватских политичких представника.
Политички контекст уочи оснивања СДС-а
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година XX вијека, југословенска држава почела је да пуца под притиском економских проблема, растућих националних тензија и политичких реформи. У Хрватској и Словенији јачали су захтјеви за независношћу, док су се унутар Босне и Херцеговине појављивале подјеле између три конститутивна народа – Срба, Хрвата и Муслимана (касније Бошњака). Док су Муслимани и Хрвати све више наглашавали своје амбиције за сувереном БиХ, Срби су настојали очувати Југославију, сматрајући да је заједничка држава најбоља гаранција њихове безбједности и права.
У том контексту, српски народ у БиХ се осјећао угроженим због могућности да буде изолован од Србије у случају распада Југославије. Трагичне успомене на страдања Срба током Другог свјетског рата, посебно у Независној Држави Хрватској (НДХ), додатно су појачавале страхове од могућег формирања нове државе у којој би Срби били мањина.
На првим вишестраначким изборима у СФРЈ, у Хрватској и БиХ формирале су се снажне националне странке које су представљале интересе Муслимана и Хрвата, попут Странке демократске акције (СДА) Алије Изетбеговића и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) Фрање Туђмана. У таквом окружењу, српски народ је осјећао потребу за снажним политичким представником који ће штитити његова права и интересе у БиХ.
Оснивање Српске демократске странке
Српска демократска странка основана је 12. маја 1990. године у Сарајеву на оснивачкој скупштини коју су предводили истакнути српски интелектуалци и научни радници, међу којима су били Никола Кољевић, Биљана Плавшић, Милорад Екмечић, Војислав Максимовић и други. На чело странке изабран је познати сарајевски психијатар др Радован Караџић, који је постао водећи политички глас Срба у Босни и Херцеговини током наредних бурних година.
СДС је брзо постала водећа политичка снага међу Србима у БиХ. Њена платформа је била заснована на заштити националних и политичких интереса српског народа, али и на очувању територијалне цјеловитости Југославије. Странка је привукла широку подршку Срба, јер је нудила одговор на све веће националне подјеле унутар БиХ и представљала противтежу муслиманско-хрватским политичким савезима који су тежили издвајању из Југославије.
Први вишестраначки избори и јачање националних подјела
На првим вишестраначким изборима у БиХ, одржаним у новембру 1990. године, СДС је освојио огромну подршку међу српским становништвом. Три националне странке – СДС, СДА и ХДЗ – освојиле су највише гласова, што је одразило дубоке националне подјеле у земљи. Иако је наизглед било могуће формирати коалициону владу која би укључивала представнике све три националне заједнице, те подјеле су убрзо почеле да се продубљују.
Националистичка реторика и страх од сукоба доминирали су политичким животом, нарочито у Сарајеву, гдје су се одржавале бурне сједнице скупштине на којима су представници три народа све теже налазили заједнички језик. Још прије избора, Сарајево и други већи градови били су подијељени дуж етничких линија, а након избора тај тренд је само појачан.
Један од кључних момената који је показао дубину националне подјеле био је неуспјех да се постигне компромис око будућег статуса БиХ. Док су СДА и ХДЗ тежили ка независности БиХ, СДС је наглашавао потребу за очувањем Југославије или барем за формирањем федералне јединице у оквиру БиХ која би била повезана са Србијом и Црном Гором. Овај став СДС-а одражавао је дубоку забринутост српског народа да ће, у случају распада Југославије, бити изложен дискриминацији и угрожавању својих права.
Ескалација политичке кризе
Сарајево је постало главна позорница политичке борбе. Док су муслиманско-хрватске политичке снаге све више тежиле ка независности, српски представници су упозоравали на могуће катастрофалне посљедице тог процеса. На бурним сједницама Скупштине БиХ, нарочито на сједници одржаној 27. фебруара 1991. године, долазило је до отворених пријетњи и изјава које су наговјештавале сукоб. На тој сједници, предсједник СДА Алија Изетбеговић изјавио је да би он „радије жртвовао мир него суверенитет Босне“, чиме је директно указао на спремност за сукоб у случају да се не постигне договор око будућности републике.
Српски политички представници, предвођени Радованом Караџићем, упозоравали су да ће покушаји издвајања БиХ из Југославије довести до рата и страдања, нарочито међу муслиманским становништвом које, како су тврдили, неће моћи само одбранити земљу. Ова упозорења нису имала утицаја на политички курс који је усвојила муслиманско-хрватска коалиција.
Скупштинско прегласавање и одговор Срба
Ситуација се драматично заоштрила на сједницама Скупштине БиХ у октобру 1991. године, када су муслиманско-хрватски представници први пут прегласали Србе и тиме практично игнорисали њихова политичка права. Ово је било јасно кршење принципа конститутивности народа у БиХ и изазвало је велики револт међу српским становништвом.
Као одговор на овај акт политичке маргинализације, српски посланици су убрзо формирали Скупштину српског народа у БиХ, која је постала кључна политичка институција за Србе у наредном периоду. Овај корак био је предуслов за касније формирање Републике Српске, која је постала главни инструмент српске политичке и војне борбе у рату који је убрзо услиједио.
Закључак
Оснивање Српске демократске странке било је пресудно за политичку артикулацију српских интереса у Босни и Херцеговини у тренутку када је земља пролазила кроз дубоку кризу. СДС је постала главни глас Срба у борби за очување Југославије, а касније и за самоопредјељење српског народа у оквиру БиХ. У контексту политичке и етничке поларизације, странка је одиграла кључну улогу у формирању Републике Српске, која је постала симбол борбе за права Срба и њихову безбједност у годинама рата који је услиједио.