Почетак ратних дејстава у Босни и Херцеговини, а посебно у Сарајеву, био је обиљежен не само оружаним сукобима, већ и бројним инцидентима у којима су млади војници Југословенске народне армије (ЈНА) постали жртве заробљавања, мучења и ликвидација. Један од најдраматичнијих и најконтроверзнијих догађаја тог времена одиграо се 2. и 3. маја 1992. године, када је велики број војника ЈНА био заробљен у покушају повлачења из Сарајева. Оно што је требало бити мирно повлачење на основу договора између зараћених страна, претворило се у трагедију која ће оставити дубок траг у историји рата у Босни и Херцеговини.
Контекст догађаја
Први дани маја 1992. године били су обиљежени снажним ескалацијама сукоба у Сарајеву. ЈНА, која је до тог тренутка била једина легитимна војна сила у Босни и Херцеговини, нашла се у тешком положају након што су муслиманско-хрватске паравојне формације започеле напад на њене објекте у граду. Истовремено, сарајевски политички врх, на челу са Алијом Изетбеговићем, тражио је начине да изврши притисак на ЈНА, како би се она повукла из Сарајева и тиме престала бити фактор у сукобу.
Током преговора између зараћених страна, 2. маја 1992. године, ЈНА је заробила Изетбеговића на сарајевском аеродрому приликом његовог повратка из Лисабона, гдје је присуствовао мировним преговорима. Намјера генерала Милутина Кукањца, команданта Друге војне области, била је да искористи ово заробљавање као средство за преговарање, како би обезбиједио сигуран излазак својих јединица из Сарајева.
Преговори о повлачењу и гаранције
Преговори о повлачењу војника ЈНА из Сарајева одвијали су се под покровитељством Уједињених нација (УН), а гаранције за безбједност војника обећане су од стране муслиманских власти. Командант УНПРОФОР-а, генерал Луис Мекензи, такође је учествовао у преговорима, а сам Изетбеговић пристао је да путује у конвоју ЈНА као знак добре воље и гаранција да неће бити напада на колону.
План је био да се војници ЈНА, заједно са техником и опремом, повуку у Лукавицу, која се налазила под контролом српских снага. Тада је било договорено да ће се повлачење извршити мирно и без инцидената, што је створило привид да би сарајевска криза могла бити разрјешена на дипломатски начин.
Напад у Добровољачкој улици
Иако је повлачење колоне ЈНА било договорено као мирна операција, стварност је била далеко другачија. Када је колона, у којој су се налазили и Алија Изетбеговић, генерал Кукањац и генерал Мекензи, кренула из центра Сарајева, напад је почео чим су стигли до Добровољачке улице. Муслиманске паравојне јединице, које су биле под контролом Територијалне одбране БиХ, организовале су засједу и пресјекле колону на два дијела. Док су Изетбеговић, Кукањац и Мекензи прошли, други дио конвоја је био заустављен и изложен бруталном нападу.
Муслиманске снаге, које су биле наоружане до зуба, почеле су пуцати по возилима у којима су се налазили војници ЈНА. Ови војници, већином младићи на одслужењу редовног војног рока, били су беспомоћни. Није било отпора са њихове стране, нити су испалили иједан метак, јер су вјеровали да су под заштитом договора који је требало да обезбиједи њихов мирни пролазак. Оно што је услиједило било је неописиво насиље — пуцњи, детонације и урлици мучених војника одјекивали су Добровољачком улицом.
Заробљавање и мучење
Након што је колона заустављена, муслиманске снаге су почеле да одводе војнике ЈНА из камиона. Заробљени војници, од којих су многи били малолетни, били су брутално претучени и злостављани. Један од сведока догађаја описао је како су војници Територијалне одбране користили све што су имали на располагању да муче заробљенике. „Удари тупим предметима по главама и тијелима, ногама и рукама војника нису престајали. Групе људи трчале су према камионима, извлачили младе момке и премлаћивали их на лицу мјеста,“ сведочио је један од преживелих.
Многи војници били су одведени у објекат познат као ФИС, који је служио као импровизовани затвор. Тамо су били изложени неописивом насиљу и понижавању. Посебно су били мета резервисти српске националности, који су били подвргнути додатним злостављањима. Према каснијим сведочењима, мучитељи су користили електричне шокове, палили цигарете на тијелима заробљеника, док су их непрестано ударали и малтретирали. Многи од тих војника никада нису преживјели мучења.
Реакције и последице
Масакр и мучења у Добровољачкој улици оставили су трајне последице на српско становништво, али и на односе зараћених страна. Оно што је требало бити мирно повлачење, завршило је као трагичан симбол слома преговора и неповјерења које ће обиљежити цијели рат у Босни и Херцеговини.
Упркос договору и гаранцијама, готово 200 војника ЈНА било је заробљено, док је 28 убијено на лицу мјеста или подлегло ранама. Нарочито је шокантна чињеница да ниједан метак из редова ЈНА није испаљен током овог инцидента, што јасно указује на то да је колона војника у Добровољачкој улици била потпуно беспомоћна и ненаоружана у тренутку напада.
Овај догађај је брзо добио политичку димензију. Док су муслиманске и хрватске снаге тврдиле да су се браниле од „агресије“, српска страна је масакр у Добровољачкој улици доживјела као акт издаје и бруталности који је открио праву природу сукоба у Сарајеву. Сама слика беспомоћних младића, заробљених и мучених, постала је један од симбола страдања српског народа у рату.
Закључак
Пропаст излаза из Сарајева и заробљавање војника ЈНА у Добровољачкој улици представља једну од најболнијих ратних трагедија. Она није само открила суровост и немилосрдност рата, већ је показала и како се споразуми могу лако изневјерити у тренуцима дубоког неповјерења и мржње. Овај догађај оставио је дубок ожиљак на породицама страдалих и заробљених, али и на политичким и војним структурама које су покушавале да успоставе контролу у хаосу који је обухватио Босну и Херцеговину у првим мјесецима рата.