Судбина заробљених Срба у Сарајеву током рата 1992-1995. године представља једно од најмрачнијих поглавља у историји сукоба у Босни и Херцеговини. Срби који су остали у Сарајеву или су покушавали да напусте град, суочили су се са страшним злочинима, мучењима и малтретирањем, док су многи завршили у злогласним муслиманским логорима. Бјекство из града је било готово немогуће, а многи који су покушали да побјегну платили су то својим животима или били ухваћени и затворени у импровизованим и нелегалним затворима широм Сарајева.
Један од примјера који осликава опасност покушаја бијега из Сарајева је случај тадашњег студента Златка Павловића, који је био заробљен у сарајевском Студентском дому у Неђарићима. Са групом студената, Павловић је почетком септембра 1992. године покушао да се извуче из Сарајева преко Ступа. Међутим, муслиманске снаге су напале његову групу на подручју села Доглоде, и они су морали да се повуку назад у Дом. Павловић је био један од многих који су били присиљени да копају ровове за муслиманску војску, а током тих радова изгубио је десну ногу. Чак и након таквих рањавања, било је готово немогуће добити дозволу за напуштање Сарајева. Павловић је на крају успио да побјегне тек у јуну 1994. године преко такозваних „плавих путева“ који су водили до Зенице, иако је морао да прибавља разне потврде како би доказао да није војни обвезник.
Случајеви бијега из Сарајева били су изузетно ријетки, јер су муслиманске власти у граду буквално држале становништво као таоце. Излазак из града био је готово немогућ за Србе, не због спољног обруча српских снага, већ због унутрашњег обруча који су контролисале муслиманске паравојне јединице и снаге Армије БиХ. Свједок Ј.Б., који је покушао да побјегне у августу 1993. године, описује како је након неуспјелог покушаја бијега ухваћен и одведен у Централни затвор, гдје је био мучен. Свједочи како је прво био испитиван 12 сати, а потом претрпио три дана физичког и психичког злостављања, након чега је пребачен у злогласни логор „Виктор Бубањ“.
Многи Срби који су остали у Сарајеву били су изложени свакодневним претресима станова, пљачкама и малтретирањима од стране муслиманских паравојних формација. Љубица Жужа свједочи о томе како је њен стан чак седам пута претресан, а њу и њеног мужа су сваки пут називали четницима и пријетили им. Њен муж Стојан је изашао по хљеб 16. јуна 1992. године и никада се више није вратио. Његово убиство повезано је са злочинима на јами Казани, гдје су многи сарајевски Срби на крају завршили након ликвидације.
Они који су ухваћени или насилно мобилисани у јединице такозване Армије БиХ често су брутално убијани ако би покушали да побјегну или одбију мобилизацију. Зоран Вучуревић, који је мобилисан у злогласну 10. брдску бригаду под командом Мушана Топаловића Цаце, убијен је у децембру 1992. године након што се супротставио мобилизацији. Његово тијело је полио петролејом и запалио припадник бригаде Армин Хоџић. Још бруталнији случај је мучење и убиство Душана Јовановића и Ергина Николића, који су оптужени да планирају пребјег на српску страну. Оба су брутално избодена и бачена у јаму Казани.
Многи Срби из Сарајева завршили су у злогласним затворима и логорима, попут Централног затвора и касарне „Виктор Бубањ“. Свједочанства преживјелих логораша говоре о нељудским условима у којима су држани. Милан Окука, један од преживјелих логораша, свједочио је да су затворске ћелије биле толико претрпане да је у простору од 6 квадратних метара, намијењеном за једну особу, било затворено и до 12 људи. Храна је била изузетно оскудна, а затвореници су често били изложени физичком злостављању. Свједок Ранко Дурић био је један од најстрашније мучених логораша. Разапет на крст, био је приморан да попије сопствену крв након што су га муслимански мучитељи тешко ранили.
Посебно поглавље страдања Срба у Сарајеву били су злогласни приватни затвори, које су држали локални муслимански команданти и криминалци. Ови затвори нису били под контролом званичних власти, што је омогућило да се у њима дешавају незапамћене свирепости. У подруму једне зграде у насељу Добриња, многи Срби су били затворени и мучени, а свједоци описују нељудске услове у којима су били држани. С. Ђ. свједочи о 50 затворених људи и жена, који су сједили у води помијешаној са крвљу, чекајући да их муслимански војници или паравојници одведу на мучење или смрт.
Злочини над заробљеним Србима у Сарајеву су остали дубоко укопани у свијести преживјелих, али и оних који су изгубили своје најмилије. Муслиманске снаге и паравојне јединице Армије БиХ, уз подршку локалних власти, створиле су систем репресије и страха, гдје су Срби у Сарајеву били изложени свакодневним тортурама, физичким нападима, хапшењима и убиствима, без могућности да се заштите или побјегну.
Страдање Срба у Сарајеву током рата и патње које су прошли у муслиманским логорима остају као свједочанства о најтежим злочинима који су се десили током рата у Босни и Херцеговини. Упркос бројним напорима да се ови злочини истраже и процесуирају, многе жртве нису добиле правду, а многи злочинци су остали некажњени.