Током ратних сукоба у Босни и Херцеговини 1992-1995. године, Сарајево је постало један од најважнијих епицентара сукоба и страдања. Док су медији често фокусирали пажњу на ратне операције и борбе за контролу над градом, један од најмрачнијих и најстрашнијих аспеката рата у Сарајеву остали су приватни затвори под контролом муслиманских команданата. Ова мучилишта, која су функционисала изван било каквих правних оквира и без надзора, била су места где су заробљени Срби пролазили кроз нељудске тортуре, мучења, злостављања, а многи су на тим мјестима и изгубили животе.
Мучилишта у приватним затворима
Приватни затвори, које су држали локални муслимански команданти, били су један од облика ратне суровости у Сарајеву. Ти затвори били су лоцирани у различитим дијеловима града, често у подрумима стамбених зграда, гаражама, складиштима или другим објектима који нису имали званичан статус затвора. Међу најзлогласнијим командантима који су организовали и водили такве затворе били су Мушан Топаловић Цацо и Исмет Бајрамовић Ћело, који су управљали паравојним јединицама и држали приватне затворе у којима су вршили тортуру над српским заробљеницима.
Један од најпотреснијих примјера био је затвор у подруму једне зграде у насељу Добриња, гдје су затварани Срби са околних подручја. Заробљеници су били изложени свакодневном физичком злостављању, премлаћивањима, глади, а многи од њих нису преживјели ужасе којима су били изложени. Свједоци који су успјели преживјети ову голготу описивали су ужасе који су се одигравали у тим мрачним просторијама.
Свједочанства преживјелих
Један од преживјелих затвореника, који је био затворен у приватном затвору у Добрињи, свједочио је о страдањима у тој згради:
„Убацили су ме у просторију са решеткама, гдје је већ било педесет људи. Ноге су ми се утапале у воду помијешану са крвљу. Сваког дана смо били подвргнути премлаћивању. Храна је била оскудна, а мучење је било константно. Гледали смо људе како умирају испред нас, а нисмо могли да им помогнемо.“
Ова свједочанства разоткривају страшну стварност живота у приватним затворима, гдје су заробљеници били изложени нехуманим условима, без приступа медицинској њези, храни или било каквој врсти правде. За многе од њих, приватни затвори су били смртне капсуле, из којих се већина никада није вратила жива.
Мучење и ликвидације у „Виктор Бубањ“ и другим затворима
Поред приватних затвора, муслиманске снаге су користиле и званичне објекте као што су касарна „Виктор Бубањ“ (у рату названа „Рамиз Салчин“) и Централни затвор у Сарајеву, гдје су Срби били подвргнути тортурама и свакодневним премлаћивањима. Ова мучилишта била су позната по свирепости над затвореницима, а многа свједочанства преживјелих логораша говоре о стравичним методама мучења које су кориштене.
Један од затвореника у касарни „Виктор Бубањ“, свједок Милан Окука, описује како су муку коју је преживио у том логору:
„У свакој ћелији било је крви. Људе су мучили до смрти, убацивали ексере у главу. Свака ћелија је била крвава, а ми смо свакодневно гледали људе како умиру од батина.“
Још један потресан случај односи се на мучење Ранка Дурића, кога су муслимански мучитељи у затвору „Виктор Бубањ“ разапели на крст, присиљавајући га да пије своју властиту крв. Овај варварски начин злостављања био је само један од многих који су показивали апсолутну нељудскост према српским затвореницима у Сарајеву.
Присилни рад и злостављања
Многи затворени Срби били су присиљени да обављају физички тешке послове за муслиманске снаге. Срби су били приморавани да копају ровове, раде на изградњи и утврђивању положаја муслиманских јединица. Они који су одбијали рад или су покушали да побјегну, били су свирепо убијани или пребијани до смрти.
Муслимански команданти и криминалци који су контролисали затворе користили су своју позицију како би задовољили властите садистичке пориве. Тортуре су вршене како би се створила атмосфера терора и потпуне контроле над српским становништвом које је остало у Сарајеву током рата.
Некажњени злочини
Након рата, многи од злочинаца који су управљали приватним затворима остали су некажњени или су добили минималне казне. Велики број злочина који су почињени у Сарајеву, укључујући мучења у приватним затворима, није процесуиран, што је додатно допринијело осјећају неправде међу преживјелима и породицама жртава.
Муслимански команданти који су држали те затворе углавном су избјегли одговорност за своје злочине, што је створило осјећај некажњивости и додатно оснажило националне тензије у послијератном периоду.
Закључак
Злогласни приватни затвори у Сарајеву били су мјеста неописивих ужаса за Србе који су се затекли у муслиманским дијеловима града током рата. Ови затвори су били симбол тираније и садизма, а многи људи су изгубили своје животе у тим просторијама ужаса. Многи од злочинаца који су организовали и водили те затворе избјегли су правду, остављајући дубоке ране на тијелима и душама преживјелих и породица жртава.
Правда за жртве приватних затвора у Сарајеву остаје неизоставна тема која заслужује пуно разматрање и процесуирање како би се коначно остварила правда за све који су страдали у тим затворима.