Контекст ратног Сарајева
Током рата у Босни и Херцеговини (1992-1995), Сарајево је постало симбол подијељеног града и непрестаних сукоба. Српска насеља, која су била под контролом Војске Републике Српске, често су била изложена снајперској и артиљеријској ватри из дијелова града под муслиманском контролом. Једно од тих насеља била је и Грбавица, гдје су српски цивили, укључујући и дјецу, били изложени немилосрдним нападима.
Снајперска опасност у Грбавици
Снајперисти су представљали сталну опасност за становништво Грбавице. Срби који су остали у овој општини, као и у другим дијеловима Српског Сарајева, живјели су под сталном пријетњом да буду жртве снајперске ватре. Снајперски хици често су били упућени ка цивилним циљевима, а жртве су били обични људи који су се кретали улицама, ишли по воду, храну, или чак само боравили у својим домовима.
Трагедија у Раве Јанковића: Убиство двије дјевојчице
Један од најпотреснијих случајева страдања српске дјеце у Грбавици десио се 11. марта 1995. године у улици Раве Јанковића број 67. На том мјесту, док су се играле испред своје зграде, двије дјевојчице, Наташа Учур (9 година) и Милица Лаловић (11 година), убијене су снајперским хицима који су испаљени са положаја муслиманских снага. Дјевојчице су се играле ластиша, убијене су хладнокрвно и немилосрдно, без могућности да се заштите или спасе.
Њихова смрт оставила је дубок траг у српском становништву Сарајева, јер је показала да чак ни најмлађи нису били поштеђени током ратних сукоба. Трагедија породице Учур и Лаловић постала је симбол страдања српске дјеце у ратном Сарајеву.

