Успостављање Независне Државе Хрватске (НДХ) 1941. године означило је почетак систематског геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у читавој држави, укључујући и Сарајево. Усташки режим предвођен Антом Павелићем увео је низ закона и уредби који су имали за циљ етничко чишћење и уништење „неподобних“ народа, а који су нарочито погађали Србе. Ово законодавство геноцида омогућило је широку репресију над Србима, укључујући масовне ликвидације, депортације и одузимање имовине, те се у Сарајеву спроводило са посебном суровошћу.
Законодавство геноцида у НДХ
Одмах након проглашења НДХ, усташке власти су започеле са доношењем закона који су легализовали терор над Србима и другим „неподобним“ народима. Закон о заштити ариевске крви и части хрватског народа, донесен 30. априла 1941. године, забрањивао је бракове између Хрвата и Срба или Јевреја, постављајући темељ за систематску дискриминацију и репресију.
Закон о држављанству НДХ из 1941. године лишио је Србе, Јевреје и Роме држављанства, чиме су постали грађани другог реда и били изложени свим облицима прогона. Тиме је створен правни оквир који је омогућавао њихово масовно протјеривање, депортацију у логоре и конфискацију имовине.
Поред тога, Закон о заштити народа и државе, који је уведен у мају 1941. године, омогућио је усташким властима да без судског поступка хапсе и ликвидирају све оне који су сматрани непријатељима новог режима. Ово је био један од најважнијих механизама терора који су усташе користиле за масовне ликвидације Срба и других неподобних група у Сарајеву и широм НДХ.
Притисак на Србе у Сарајеву
Примјена законодавства геноцида у Сарајеву започела је одмах по доласку усташких власти у град. Срби су били изложени систематском притиску, који је укључивао:
- Одузимање имовине – Сва имовина која је припадала Србима била је национализована или предавана Хрватима и муслиманима лојалним усташком режиму. Српски трговци су били присиљени затварати радње, а њихови послови предавани су усташким комесарима. Ово је било дио ширег плана економског уништења српске заједнице у Сарајеву.
- Отпуштање из јавних служби – Срби су масовно отпуштани из државних служби, чиме је нови режим настојао да Србе искључи из свих аспеката јавног и друштвеног живота. Ово је било праћено заплијеном имовине и других ресурса који су припадали српским породицама.
- Забрана ћирилице – Усташке власти у Сарајеву су одмах по доласку забраниле употребу ћирилице у свим сферама живота, како у јавним тако и у приватним установама. Ова мјера је имала за циљ уништење српског културног и националног идентитета.
Масовна хапшења и депортације
Под окриљем нових закона, усташке власти су започеле са масовним хапшењем и депортацијом Срба у Сарајеву. Под изговором тражења оружја или симпатија према четничком покрету, Срби су одвођени из својих домова и транспортовани у логоре смрти, попут Јасеновца и Стара Градишка.
Хапшења су често вршена на основу дојава и клевета локалних муслимана и Хрвата, који су искоришћавали прилику да се ослободе својих српских комшија и присвоје њихову имовину. Многи Срби који су ухапшени никада више нису виђени, а њихове судбине остају непознате.
Ликвидације Срба у Сарајеву
Масовне ликвидације Срба у Сарајеву биле су саставни дио усташке политике. Српски интелектуалци, свештеници и угледни грађани били су прве жртве, као дио стратегије уништавања сваког отпора новом режиму. Срби су одвођени ноћу из својих домова и ликвидирани на тајним локацијама око града или су бацани у јаме и ријеке.
Међу првима су страдали српски свештеници и чланови Српске православне цркве, која је убрзо била затворена, а њена имовина пљачкана или уништавана. Српска православна богословија у Сарајеву претворена је у усташки затвор, а бројни свештеници и професори су били мучени и убијани.
Закључак: Геноцид као државна политика
Законодавство геноцида у НДХ било је кључни инструмент за систематско уништење Срба у Сарајеву. Закони које је усташки режим увео омогућили су масовне хапшења, депортације и ликвидације српског становништва. Примјена овог законодавства у Сарајеву резултирала је уништењем читавих породица, присилном депортацијом и одузимањем имовине, чиме је спроведен геноцид над српским народом.
Систематски терор, који је започео доношењем ових закона, оставио је дубоке трагове у историји Сарајева, а Српска заједница у Сарајеву је готово уништена током Другог свјетског рата.