Током Другог свјетског рата, српско православно свештенство било је једна од главних мета усташког режима у Сарајеву и широм Независне Државе Хрватске (НДХ). Усташке власти су видјеле свештенике не само као духовне вође српског народа, већ и као симбол отпора и националне свијести. Овај чланак описује масовна хапшења, прогон и свирепа убиства српског свештенства у Сарајеву и околини током 1941. године.
Хапшење митрополита Петра Зимоњића: Почетак терора
Први и највећи удар усташког терора на српско православно свештенство у Сарајеву догодио се 12. маја 1941. године, када је ухапшен митрополит дабробосански Петар Зимоњић. Митрополит је био духовни лидер српског народа у Босни и Херцеговини и једна од најважнијих личности у Српској православној цркви.
Након што је провео неколико дана у сарајевском затвору, митрополит Зимоњић је депортован у Загреб, гдје је подвргнут ужасним мучењима у усташким затворима. Коначна судбина митрополита била је језива – највјероватније је брутално убијен на стратишту Јадовно. Његова смрт представља симболичан почетак систематског уништавања српског свештенства.
Масовно хапшење свештеника: Први талас прогона
Након митрополитовог хапшења, усташе су наставиле са прогоном православног свештенства у Сарајеву и широј околини. У ноћи 10. и 11. јула 1941. године, усташке снаге извршиле су масовно хапшење православних свештеника у Сарајеву. Међу ухапшенима били су истакнути црквени представници као што су прота Душан Бошковић, прота Мирко Максимовић, др Петар Маркичевић и ректор богословије Василије Ристић.
Свештеници су прво затворени у сарајевским затворима, али је убрзо многима од њих наређено да буду депортовани у логор Цапраг код Сиска. Одатле су неки свештеници протјерани у Србију, али многи су остали заробљени у логорима или су погубљени.
Свирепа убиства: Судбина неких свештеника
Прота Богдан Лалић и његов син Мирослав били су међу првима који су брутално убијени у усташком логору у Госпићу. Њихова тијела су бачена у Шаранову јаму на Велебиту, што представља један од бројних злочина усташког режима у том периоду. Овај примјер показује свирепост и бруталност којом су усташе приступиле елиминацији српског свештенства.
Парох блажујски Реља Спахић одлучио је да остане уз своје парохијане и да не напусти своју парохију, упркос опасности која му је пријетила. Након што га је неко вријеме штитио католички жупник Субашић, усташе су га коначно ухапсиле и убиле заједно са 26 његових парохијана у Бутмиру.
Прогон широм Сарајева и околине
Усташки режим није се задовољио само хапшењем и убијањем свештеника у самом Сарајеву. Прогон се проширио и на свештенике у околним општинама, као што је случај са јерејем Димитријем Рајаковићем, парохом нишићким, који је такође подијелио судбину својих колега и убијен је на свиреп начин.
Прогон свештеника је био дио шире стратегије усташког режима да потпуно уништи српски народ у Сарајеву и Босни и Херцеговини. Хапшење и убијање свештеника било је само почетак – касније су на ред дошли и остали угледни Срби, интелектуалци, као и обични људи.
Закључак
Прогон српског православног свештенства у Сарајеву 1941. године био је један од најбруталнијих аспеката усташког терора. Хапшења, мучења и брутална убиства представљала су дио систематске кампање геноцида коју је спроводио усташки режим. Убијање свештеника као духовних вођа српског народа био је покушај да се српски народ остави без ослонца, како духовног тако и моралног. Овај терор ће остати уписан у историју као један од најмрачнијих периода у историји српског народа у Босни и Херцеговини.