Током Другог свјетског рата, Сарајево је било поприште бројних злочина над српским становништвом које су спроводиле усташке и муслиманске снаге у оквиру Независне Државе Хрватске (НДХ). Масовне егзекуције и стријељања Срба постали су дио систематског геноцида, који је резултирао хиљадама жртава и масовним гробницама широм сарајевског подручја. Овај чланак истражује тај мрачни период и доноси свједочанства о страшним злочинима који су се дешавали у то вријеме.
Прва масовна стријељања на Врацама
Једно од најзлогласнијих мјеста егзекуција у Сарајеву током рата била су Враца, брежуљак који доминира над градом. Враца су постала симбол масовних стријељања, посебно српских цивила и интелектуалаца, које су усташке власти сматрале непријатељима нове државе. Према доступним подацима, масовна стријељања на Врацама почела су већ током првих мјесеци усташке окупације.
О свирепости ових егзекуција свједочи случај стријељања 25 сарајевских Срба 29. јуна 1941. године, који су, након хапшења, доведени на Враца и тамо погубљени. Многи од њих били су интелектуалци, трговци и утицајни чланови заједнице. Њихова тијела су бачена у масовну гробницу, а породица није добила никакву обавијест о њиховој судбини. Ови злочини били су дио шире кампање истребљења Срба у Сарајеву.
Свједочанства о егзекуцијама
Један од најстрашнијих злочина који су се десили на Врацама догодио се 1. августа 1941. године, када је стријељано 20 Срба и Јевреја. Свједок тог догађаја, Јосип Билик Пепо, отишао је на мјесто злочина након егзекуција и оставио аутентично свједочење. Описао је призор који га је затекао као језовит:
„Кад смо дошли на стрелиште, пред нама се пружио језовит призор. Двадесет лешева, са великим ранама на затиљку, потрбушке је лежало, поредано, уз ограду резервоара Ковачићи. Руке су им позади биле утегнуте неком жицом тако јако да су биле потпуно поцрњеле.“
Овај опис показује свирепост са којом су извршавана стријељања. Лешеви су остављени да леже на мјесту егзекуције као упозорење остатку становништва. Крв и комадићи лобања били су разасути по околини, што свједочи о бруталности усташких војника.
Масовне гробнице: Мјеста ужаса
Враца нису била једино мјесто масовних егзекуција и гробница у Сарајеву и околини. Према свједочењима преживјелих и документацији Земаљске комисије за утврђивање злочина, масовне гробнице постојале су на неколико локација. Оне укључују јеврејско гробље у Ковачићима, локалитете код Мерхемића циглане у Велешићима, Доброшевићима, Алипашином Мосту и Рељеву.
Ове гробнице су често биле скривене од јавности, а тијела су бацана у јаме или брзо покапана како би се злочини прикрили. Многе породице никада нису сазнале гдје су њихови најмилији погубљени и покопани. Међу жртвама ових масовних егзекуција био је и Никола Принцип, брат Гаврила Принципа, што показује да су и породице српских хероја из Првог свјетског рата биле мета усташког терора.
Стријељања и ликвидације у околини Сарајева
Масовна или појединачна убиства нису била ограничена само на град Сарајево. У околним општинама и селима, хрватске и муслиманске усташке јединице изводиле су егзекуције и ликвидације српског становништва. Крајем јула 1941. године, у општини Алипашин Мост, усташе су затвориле 20 Срба у једну кућу и живе их спалиле.
Сличан злочин десио се у селу Црнотине, гдје су усташе спалиле 30 кућа и убиле на десетине становника. Ови злочини били су дио шире стратегије етничког чишћења и уништења српског становништва у овом подручју. Многи од злочинаца никада нису одговарали за своја дјела, а гробнице су остале нетакнуте годинама након рата.
Стријељања у мјестима попут Бутмира и Илијаша
Још једно свједочанство о масовним егзекуцијама долази из мјеста Бутмир, гдје су усташе убиле 26 Срба, укључујући и пароха Рељу Спахића. Слично је било и у Илијашу, гдје су усташке снаге систематски стријељале српско становништво. Стријељања су вршена углавном ноћу, како би се прикрио злочин, а локације попут пилане у Илијашу и подручја код ушћа ријеке Миоче у Босну постале су масовна гробишта.
Закључак
Масовне егзекуције сарајевских Срба представљају један од најмрачнијих периода у историји овог града. Свједочанства о стријељањима и масовним гробницама откривају свирепост усташког режима и трагедију која је задесила српско становништво. Ове масовне ликвидације, извршене с невјероватном суровошћу, оставиле су дубоке ожиљке на српском народу, а многа мјеста страдања и данас служе као подсјетник на ове ужасе.
Истраживања ових злочина настављају се и данас, а многе масовне гробнице тек треба открити и истражити. Правда за жртве ових злочина и даље остаје приоритет, а сјећање на њих мора остати живо као упозорење будућим генерацијама.