Током Првог свјетског рата, аустроугарска власт је систематски организовала репресију над српским становништвом у циљу етничког чишћења и сламања српског отпора у Босни и Херцеговини и широм Монархије. Формирање концентрационих логора за Србе постало је дио тог репресивног система, а Аустро-Угарска је 1914. године отворила прве логоре на тлу Европе, чак и за жене и дјецу. Најпознатији логори смрти били су Арад и Добој, гдје су интернирани Срби умирали у страшним условима од болести, глади и тортуре.
Логор Арад: Симбол страдања Срба
Логор у Араду, смјештен у тврђави на лијевој обали ријеке Мориш, био је један од најстрашнијих аустроугарских логора у Првом свјетском рату. Овај логор је био намијењен интернираном српском становништву из Босне и Херцеговине, као и Србима из других области, укључујући Срем, Бачку, Банат и Србију. Први транспорт логораша стигао је 31. јула 1914. године, а затвореници су третирани као ратни заробљеници, иако су многи од њих били цивили.
Услови у логору били су нечовјечни. Логораши су боравили у мрачним и влажним подрумима, без кревета и елементарних хигијенских услова. Људи су спавали на голој земљи и често су морали да врше нужду у истом простору. Нечистоћа и задах били су несносни, а храна је била оскудна. Овакви услови су довели до брзог ширења заразних болести, попут тифуса и срдобоље, што је узроковало високу смртност. Свакодневно је умирали по два до три затвореника, а касније се тај број повећао до 48 мртвих дневно.
Многи логораши, исцрпљени и гладни, умирали су у слами, а њихова тијела су понекад остајала неоткривена данима. Према подацима из 1918. године, у логору је било интернирано 3.323 особе из Босне и Херцеговине, а В. Ћоровић наводи податак да је у логору било затворено 5.500 Срба, од којих је скоро половина умрла од болести и глади.
Добојски логор: Пакао на земљи
Аустроугарски логор у Добоју, отворен крајем 1915. године, био је један од најсвирепијих логора за Србе током Првог свјетског рата. Први транспорт затвореника, који је укључивао око 600 Срба, допремљен је у логор 27. децембра 1915. године. Током рата, кроз овај логор прошло је преко 45.000 Срба из Босне и Херцеговине и Србије.
Услови у логору били су још гори него у Араду. Логораши су били смјештени у дрвеним баракама које су раније кориштене као коњушнице, спавали су на гомилама ђубрета, често без сламе или покривача. Осим нехуманих услова смјештаја, затвореници су били изложени сваковрсним тортурама, укључујући премлаћивање, силовање и понижавање. Ово је посебно погађало жене и дјецу, који су често били мета садистичких злостављања од стране чувара.
Током 1916. и 1917. године, у логору Добој, само међу дјецом испод десет година живота, умрло је више од 1000 дјеце од глади и заразних болести. Овакви губици су логор у Добоју учинили симболом страдања српског народа у Првом свјетском рату.
Остали аустроугарски логори
Поред Арада и Добоја, постојали су и други аустроугарски логори у којима су Срби трпјели сличне патње. Међу њима су били Коморан, Шопроњек, Нежидер, Кечкемет, Туроњ и други логори широм Аустроугарске. Ови логори су били дио шире политике етничког чишћења и репресије према Србима, у којима су страдали и војници и цивили, жене и дјеца.
Циљ логора био је уништење српског народа, било директним путем масовних убистава, било кроз услове који су водили ка природној смрти од болести, глади и тортуре. Систематска репресија над Србима имала је за циљ да се онемогући било какав вид отпора и да се српски народ у потпуности потчини аустроугарској власти.
Закључак
Аустроугарски логори за Србе, попут Арада и Добоја, представљали су мјеста страшне патње, мучења и смрти за хиљаде Срба током Првог свјетског рата. Људи су умирали од глади, заразних болести и тортура у нечовјечним условима, а логори су постали симбол страдања српског народа под аустроугарском окупацијом. Трагедија ових логора остаје дубоко урезана у сјећање српског народа и представља једну од најмрачнијих епизода Првог свјетског рата.