Током Првог свјетског рата, Аустро-Угарска је спровела систематску политику протјеривања и депортације српског становништва из Босне и Херцеговине. Овај процес био је дио шире репресије и покушаја етничког чишћења Срба, а његове посљедице су биле катастрофалне по хиљаде породица које су изгубиле домове, имовину, па чак и животе.
Протјеривање као дио ратне стратегије
Аустроугарске власти су одмах по објави рата Србији започеле масовна хапшења и депортације Срба. Циљ је био да се сломи српски отпор и ослаби српско становништво у Босни и Херцеговини, поготово у пограничним областима уз Дрину. Многи Срби су били протјерани у дубину Монархије или интернирани у злогласне логоре, док су друге породице остале без икаквих средстава за живот након што им је имовина конфискована.
До новембра 1915. године из Босне и Херцеговине је протјерано 11.591 Србин, укључујући жене и дјецу. Само из Сарајева је протјерано 5.299 Срба, што је драстично промијенило етничку слику града. Циљ је био да се српско становништво у потпуности обезглави и ослаби како би се спријечила било каква могућност отпора.
Депортације у злогласне логоре
Депортације Срба у аустроугарске логоре постале су дио репресивне политике. Најпознатији логори били су у Араду, Добоју и другим мјестима широм Монархије. Срби су били ухапшени под сумњом да представљају пријетњу аустроугарској власти или да су симпатизери Србије. Ове депортације нису обухватале само мушкарце, већ и жене и дјецу.
Логор у Добоју, отворен крајем 1915. године, постао је симбол страдања српског народа. У логору је заточено преко 45.000 Срба, укључујући породице које су интерниране након офанзиве Макензенове војске на Србију и Црну Гору. Услови у логору били су нечовјечни, а масовна смртност била је посљедица глади, заразних болести и тортура.
Протјеривање пограничног становништва
Посебно тешку судбину доживјело је српско становништво у пограничним областима Босне и Херцеговине, уз саму ријеку Дрину. Када је црногорска војска почетком октобра 1914. године стигла надомак Сарајева, аустроугарске власти су у паници започеле систематско исељавање Срба из насеља Мокро, Романија, Пале, Требевић, Раковица и других мјеста. Овај поступак био је мотивисан страхом да ће се српско становништво придружити српској и црногорској војсци у њиховим офанзивама.
Масовна евакуација српских породица из ових рубних општина имала је разорне посљедице по хиљаде људи који су били присиљени да напусте своје домове и крену у неизвјесност. Већина ових породица остала је без икаквих средстава за живот, а многи су умрли од глади или болести током тешког путовања.
Конфискација имовине и уништавање српских домова
Аустроугарске власти су донијеле наредбе о конфискацији имовине Срба који су напустили земљу или су били под сумњом да раде против Монархије. Према наредби Земаљске владе од 7. октобра 1914. године, имовина свих оних који су били ван Босне и Херцеговине без дозволе владе била је конфискована. То је значило да су многе породице остале без икаквог власништва, а њихова имовина је одузета и додијељена лојалним становницима.
Протјеране српске породице су се суочиле с неописивим сиромаштвом. Без својих домова и имовине, били су присиљени да се ослањају на милост других или да траже уточиште у Србији, Црној Гори или неким другим сигурнијим крајевима. Многи су завршили у логорима или у условима тешке глади и болести.
Закључак
Протјеривање и депортација Срба из Босне и Херцеговине током Првог свјетског рата представљали су један од најстрашнијих аспеката аустроугарске репресије. Хиљаде породица остале су без домова, многи су изгубили животе у логорима смрти попут Арада и Добоја, док је њихова имовина била конфискована и уништена. Ова трагедија оставила је дубок траг у историји српског народа, који је након рата морао да се суочава са разорним посљедицама губитка, сиромаштва и страдања.