Током Првог свјетског рата, Босна и Херцеговина се суочила са једном од најтежих хуманитарних криза у својој историји. Глад која је захватила становништво изазвана је не само ратним разарањима, већ и неправедном расподјелом ресурса, као и бруталном политиком реквизиције коју је спроводила Аустроугарска. Ова глад изазвала је велике патње и смрт многих људи, нарочито међу српским становништвом.
Узроци глади
Глад у Босни и Херцеговини имала је више узрока, од којих су најважнији били мобилизација радно способног становништва, ратна разарања и реквизиција. Већ у првим годинама рата, велики дио становништва био је мобилисан или интерниран у логоре, што је довело до тога да сељачка домаћинства остају без радне снаге. Поред тога, бројни војни сукоби и операције значајно су уништили пољопривредну производњу.
Производња основних животних намирница драматично је опала, што је додатно погоршало ситуацију. Према извјештајима, у 1915. години, око 30% пољопривредног земљишта остало је необрађено, док је до краја рата тај проценат достигао чак 60%. Житарице, које су биле кључне за исхрану становништва, производиле су се у далеко мањим количинама. Док је 1914. године у просјеку убрано 9,04 квинтала жита по хектару, 1918. године тај број пао је на свега 3,85 квинтала по хектару.
Неправедна расподјела и реквизиција
Аустроугарска власт спроводила је систем реквизиције, којим је одузимала пољопривредне производе од сељака под изговором потреба за исхрану војске. Међутим, у стварности је реквизиција често била неправедна и насилна. Пописивачи су често процјењивали да сељак има више жита него што је стварно било на располагању, што је резултирало одузимањем и оног што је требало да остане за породице.
Цена жита била је драстично ниска, јер је сељаку за жито које је предавао било плаћено свега 50 до 70 хелера, док је исто то жито на тржишту морао куповати по цјенама од 5 до 8 круна. Осим житарица, и сточни фонд је значајно смањен јер је стока такође реквирирана, и то по врло ниским цијенама, што је додатно осиромашило становништво.
Патње становништва
Тешке ратне услове највише је осјетило сиромашно становништво, које је било препуштено глади и биједи. Многи сељаци, суочени са немогућношћу да прехране своје породице, били су приморани да дјецу шаљу у богатије крајеве као што су Војводина и Славонија, у нади да ће тамо добити храну.
Аустроугарске власти су своју пажњу углавном усмјериле на породице мобилисаних војника, док је сиромашно становништво које није припадало овој категорији било препуштено да се бори само за себе. Према званичним подацима, Комисија за издржавање породица мобилисаних у Сарајеву примила је до краја 1914. године 2.458 захтјева за помоћ и додијелила 128.338 круна, док је сиромашнима који нису били у тој категорији подијелила свега 8.648 круна.
Ситуација на Палама – симбол опште биједе
Глад и недовољна количина хране били су најизраженији у рубним дијеловима Сарајева и широј околини, попут Пала. Адвокат Димовић, један од ријетких српских политичара који се није нашао у затвору, већ у августу 1914. године упутио је апел Влади да пошаље брашно и жито на Пале, гдје је становништво остало без хљеба и било на рубу глади. Међутим, помоћ је стизала споро и у малим количинама, што није било довољно да ублажи ситуацију.
Закључак
Глад која је захватила Босну и Херцеговину током Првог свјетског рата била је посљедица комбинације више фактора, укључујући мобилизацију, ратна разарања и неправедну расподјелу ресурса. Аустроугарска власт није показала никакву емпатију према локалном становништву, већ је својим мјерама само додатно погоршала ситуацију. Неправедна реквизиција и сиромаштво довели су до тога да је велики дио становништва остао без основних намирница, што је резултирало смрћу многих, нарочито међу најсиромашнијима и дјецом. Овај период остао је упамћен као један од најтежих у историји Босне и Херцеговине.