Одбрамбено-отаџбински рат

Одбрамбено-отаџбински рат, често називан и ратовима у бившој Југославији, обухвата серију сукоба који су се догодили током ране 1990-их након распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, усред националних тензија и стремљења за независношћу међу њеним конститутивним републикама.

Затирање сарајевских Срба

Страдање и нестанак Срба у Сарајеву јесте дуготрајан процес започет још за вријеме Аустроугарске управе. Затирање језика, писма и на крају вјере био је основни циљ аустроугараских намјесника. Тај циљ је јасно откривен у Великом рату (1914-1918). Демонстарције и демолирање српских објеката међу којима је и хотел Европа српског трговца и политичара Глигорија Јефтановића био је увод у масовно чишћење угледних сарајевских Срба, док је исто настављено и у Дугом свјетском рату (1941-1945). Усташки и клерофашистички терор је довео до масовних стријељања Срба у Сарајеву, који су поред Јевреја проглашени непожељним народом. Одвођење сарајевских Срба у логор Крушчицу (1941), а затим у Јасеновац и Стару Градишку (1442-1945) постало је свакодневница, а међу страдалим био је и Митрополит Дабро-босански, Петар Зимоњић

Демографија Сарајева

Раслојавање и размијештање становништва у Граду се дешавало и у току СФРЈ, када велики број муслимана из околних села а и шире насељава територију Сарајева. Демографска слика је ишла тако да је пописом становништва 1991. године Срба било 158.000, Југословена 56.000, Хрвата 35.000, Муслимана 258.000, осталих 18.500, с тим да је већина Југословена и осталих припадала српском народу. Према подацима предсједника Института за истраживање српских страдања 20. вијека, Миливоју Иванишевићу, око 120 000 Срба живјело је у српском дијелу Сарајева, док је 40 000 било изложено константној тортути, силовањима, хапшењима, логорима и убиствима.

Страдање...

Страдање Срба у Сарајеву дуго времена је остао нетакнута историјска чињеница.
Масовни злочини против човјечности почињени су у периоду од 1992-1995 године на подручју самог Града. Силовања жена, дјевојчица, физичко и психичко малтретирање немуслиманског становништа постало је сарајевска свакодневница. Данас, тридесет година након рата, Срби су нестали народ, збрисан са историјске позорнице тога града, у ком су до осамдесетих година прошлог вијека чинили већину.

Трагична судбина преко 157.000 расељених

Егзодус сарајевских Срба

Протеклих деценија, Сарајево, град који је некада био симбол мултикултуре и суживота, доживио је један од најтрагичнијих догађаја у својој историји — масовни егзодус српског становништва. Током и након рата у Босни и Херцеговини (1992–1995), више од 157.000 Срба било је приморано да напусти своје домове у Сарајеву и околини, што је представљало један од највећих таласа расељавања у новијој историји региона.

Списак страдалих